Vozač kamiona u Americi: Važno je samo da dobiješ ličnu kartu

Pred njim su stotine milja.

Tišina. Čuje se kako su se zalupila vrata prikolice, čuje se muzika, ne čuje se glas.

Otvara se prozor i nešto lupka.

„Thanks, you are so kind.”

Čuje se pištanje, podiže se rampa.

„Da mi je neko rekao kad sam krenuo ovamo da će mi sve ove procedure postati rutina i da ću moći žmureći da obavim svaki utovar i istovar sa ovolikom kamiončinom, verovao bih mu jer mi je to bio i plan. Izvini što sam te držao na vezi.”

Tako uz osmeh svoju priču za Nedeljnik započinje jedan od mnogobrojnih mladih ljudi koji su odlučili da pođu ka ostvarenju srpskog sna, američkim novcima. On je jedan od onih koji istovremeno grade i ruše mit o „srpskom kamiondžiji” kao superheroju i žrtvi. Sopstvene države, sopstvenih želja i jednog zanimanja. Kodno ime mu je Čarli – i za saradnike iz Srbije i za nas – jer se oseća sigurnije tako. Ne jer se boji. Ilegalac je gotovo tri godine, ali je strah ubio normalan život, sa novcem. Mnogo novca. Sve je to postigao prateći već razrađen model.

„Tek sam počeo ovu turu. Planiram da kompletiram negde oko 3.500 milja ove sedmice. Tu mi je negde i prosek. Sad sam izašao na rutu za koju mi pokazuje da nema zaustavljanja više od 200 milja. Tu imam usputno merenje, ali do tad mogu da ti ispričam sve od početka. Rođen sam u vreme najveće inflacije, 1993. godine… (smeh). Šalim se, bojim se da je čak i ovaj američki deo priče mog života duži od 200 milja”, govori raspoloženi Čarli, dok se iza njega čuje „… eh što nisam sunce, da ti grijem lice, da te jutrom snenu pokrivam”.

Reklo bi se, u skladu sa predrasudama – muzika pravog kamiondžije. Sliku bi upotpunila prljava kabina, majica na bretele, popularna „siledžijka” i cigareta u uglu usana koje nisu zaradile previše prelaznih ocena. Samo puka predrasuda.

Čarli je ostao na jedan semestar od profesorskog zvanja, vozi u uniformi svoje firme, ispeglanoj na ivicu, ne puši, a šoferska kabina liči na apoteku. Ili kontrolni toranj, sa toliko dugmića, svetala i uređaja za usmeravanje i navođenje. Telefon je pak uređaj koji ga odvodi. Daleko.

„Ne sećam se tačno, ali mislim da mi je prva pomisao o odlasku u Ameriku pala na um još 2012. godine. Kućna prijateljica mojih roditelja živela je u Los Anđelesu i razmišljao sam da bi bilo lepo da se oprobam u nekom potpuno drugačijem svetu. Prva konkretna ideja javila mi se nakon tri godine. Bio je oktobar, ili novembar 2015, pretposlednji semestar, kada sam se prvi put javio u agenciju koja organizuje ‘work and travel’ programe. Tog jutra kad sam došao u agenciju, već sam imao jasan plan – idem tamo i ostaću. Vožnja kamiona bio je prvi plan, zbog love naravno. Čuo sam koliko se zarađuje i znao sam da postoji razrađen model. Samo je trebalo da dobijem vizu.

Naravno, pošto nisam znao više od sto reči engleskog sa sve psovkama, odbili su me posle prvog razgovora. Za drugi sam naučio sve ono što je potrebno i nekako su mi odobrili tu ‘J1’, studentsku dozvolu za rad.

Čim sam stigao u Ameriku, prvo što sam uradio posle raspakivanja, bio je poziv drugaru koji je tu već neko vreme. Objasnio mi je da ovi polako zatvaraju opcije za postojeći model, da se teže dobijaju dozvole i ulazi u priču sa kamionima i morao sam da se prilagodim tome. Saznali smo, nas nekoliko, da je jedini način da ovde ne budeš potpuno ‘crn’ da izvadiš ličnu kartu ili vozačku dozvolu. Iako su zakoni pooštreni, postojale su a i dalje postoje određene rupe koje u nekim gradovima pružaju priliku doseljenicima da dobiju lični dokument. Da se razumemo, kad uđeš u program ‘work and travel’, dobiješ određeni socijalni broj na osnovu kog radiš i dobijaš platu, ali je dobijanje vozačke dozvole viši nivo. U međuvremenu, broj gradova u kojima je moguće izvaditi takav dokument, uz slabu kontrolu, znatno se smanjio. Ipak, jedan koji je bio udaljen na nešto manje od jednog dana vožnje od grada u koji sam došao, pružao je takvu mogućnost…”

Veza se prekida. Brzo je ponovo uspostavljamo.

„Do tebe je. Ova mašina nema problem sa internetom (smeh).

I kažem ti, saznamo da tamo izdaju lična dokumenta fleksibilnije nego na drugim mestima i odemo tamo. Naravno, samo na dan jer smo i dalje bili vezani za posao. Raspitamo se, oni nas upute u neku kancelariju, međutim, tu dolazi do problema. Jeste fleksibilnije nego na drugim mestima, ali moraš da dostaviš dokaz da živiš tamo.

Ipak, smislili smo način. Otišao sam u neki internet kafe, uzeo izvod iz banke u kojoj sam imao taj račun za novac od ‘work and travel’ programa i obrisao u fotošopu adresu stanovanja koja piše na tom izvodu. Uđem onda na Google Maps, kucam grad i ubadam prstom neku ‘random’ ulicu. Ubacujem je na mesto one stare adrese na izvodu, štampam to i molim se Bogu.

Oni u kancelariji bez razmišljanja prihvataju izvod kao dokaz i kažu nam da će nam lične karte biti dostavljene na tu adresu. Majko moja mila, pa ko zna kome će to da stigne?! Razmišljamo šta da radimo i padne nam na pamet da otvorimo nešto kao svoj poštanski fah. Odemo u poštu, oni nam otvore na osnovu ‘J1’ dozvole i mi se vratimo u onu kancelariju. Zamolimo službenicu da nam ne šalje lične karte na adresu nego na taj fah i ona opet pristane. Ja sam mislio da će da nas uhapse čim izađemo iz te zgrade, ali sam pristao na rizik. Umesto toga, kad smo sledećeg slobodnog dana, tri nedelje kasnije, otvorili to sanduče, u njemu su stajale naše lične karte.”

Smeje se Čarli, dok uz zvučne efekte gricka očigledno neko koštunjavo voće. Razmišljam o najvećoj državi na svetu koju momak iz Srbije predribla solidnim poznavanjem fotošopa.

„Sad kad imamo ličnu kartu, možemo da apliciramo za vozačku…”, nastavlja Čarli.

***

Čarli je ostao na jedan semestar od profesorskog zvanja, vozi u uniformi svoje firme, ispeglanoj na ivicu, ne puši, a šoferska kabina liči na apoteku. Možda je zato i zajebao sistem.

Diznilend je u Ameriku došao malo kasnije, i pre nego što je uopšte pomislio da će završiti u kamionu, potrošio je sav novac koji je imao.

Rekorder je nadimak stekao tako što je držao tempo, bez odmora, danima, nedeljama, mesecima. Nijednom nije prespavao u hotelskoj sobi, nije izašao u grad. Samo je terao točkove.

Njih trojica su vozači kamiona, naši ljudi u Americi…

Izvor: Ispovest srpskih kamiondžija u SAD objavio je Nedeljnik

Podeli na društvenim mrežama: