Za astalom

U levom uglu potkrovlja u Ulici Mite Ružića, I.je pred kraj jedne zime konačno uspeo da za mene pronađe astal po meri. Sa lažnim lekarskim uverenjem i pravim jadima, tog dana sam pobegla i sa posla i sa fakulteta i u Novi Sad stigla još malo pa u nokdaunu. Posle dva kuvana vina i nekih starih ravničarskih nota, situacija se malčice poboljšala.

Onda se I. odvažio, pa me nagovorio na slaninicu i još neke grešne gurmanluke, nakon kojih sam jednostavno ugasila telefon i one što su me najedili. Da l’ zbog tog dana, da l’ zbog činjenice da je pomalo ličio na trpezariju iz mog savršenog vojvođanskog detinjstva, „Astal šaren“ je za mene svih ovih godina ostao taman-kafanica. Ništa pretenciozno, ništa nesvakidašnje, ništa za padanje u nesvest – i ništa što bih promenila.

Za pomenutim astalom smo I. i ja, za vreme njegove novosadske Odiseje, skovali većinu životnih planova. Proslavili neke dobre poslove i moj idealni 28. rođendan. Kratili duga zimska popodneva, uz podvarak i vruće lepinje. Počinjali letnja noćna ludiranja uz roštilj i ’ladan špricer. Dvaput malo više potegli. Jednom se posvađali. Pili kafu iz šolja sa plavom crtom.

Zašto je „Astal šaren“ taman-kafanica? Zato što je miran. Zato što je veseo. Zato što je šaren dovoljno da bude retro, a da ne bude kič. Zato što jelovnik nema 50 strana, ali nijedno jelo nije promašaj. Zato što je osoblje dovoljno ljubazno da nikad ništa ne nedostaje i dovoljno daleko da mi ne viri preko ramena. Zato što je muzika dovoljno domaća da znaš da si u kafani i dovoljno „na note“ da se ne osećam kao na Gospojinskom vašaru. Zato što puštaju tamburaše, „Bistrik“ i Vasiliju Radojčić. Zato što ručak ne košta đavo i po. Zato je pasulj ljut taman koliko treba. Zato što u prizemlju možeš da kibicuješ ko prolazi, a u potkrovlju da se sakriješ od svih. I da pevušiš, pred kraj bokala.

I kada se I.lani konačno preselio na pravu stranu reke, nije prošao dolazak u Novi Sad da smo „Astal“ zaobišli. Prošle nedelje drma nas nostalgija za onim danima i oboje zaverenički smišljamo razlog zbog kojeg moramo na put. Njemu ne smeta prehlada. Meni ne smeta stomak. Do Inđije niko ništa ne priznaje.

Vodimo ozbiljne razgovore.

„Znaš,“ kaže I, „mogli bismo, kad završim u D, i odnesem M. ove papire, da jedemo nešto pre povratka?“

„Misliš da neće biti kasno?“„Ma jok.“

Malo kasnije, dok se penjemo uz uske drvene stepenice, ja držim palčeve.

I posreći nam se. U levom ćošku, nema nikoga za našim astalom.

Podeli na društvenim mrežama: