Šleperom do kineske granice – Od Užica do Sibira i nazad kamiondžija Vojislav Vukašinović pređe 15.000 km

Kamiondžija iz Užica Vojislav Vojo Vukašinović zna šta znači život na točkovima. Nedavno je, negde u Ukrajini, na Veliki petak, vaskršnja jaja bojio u kamionu. Vozi i po surovim predelima gde studen steže na minus 32, za volanom je bio i na vrelini od plus 50 stepeni. Tri decenije Vojo krstari drumovima Evrope i Azije, poslednjih godina godišnje prelazi oko 130.000 kilometara. Kad on u gradu na Đetinji pokrene motor belog šlepera „volvo”, koji mu je druga kuća jer u njegovoj kabini provede 11 meseci u godini, pred njim je put dug 7.500 kilometara u jednom pravcu. Prostranstvima Srbije, Rumunije, Ukrajine i Rusije preko Urala kroz Sibir, sve do kineske granice.

– Treba mi desetak dana, putujući kroz šest časovnih zona, da stignem na to najudaljenije odredište. U ovom delu Sibira, pošto prođem Omsk, Tomsk, Novosibirsk svega sam na stotinak kilometara do granice s Kinom. Bliži, recimo, Japanu nego Užicu. Ostanem na istovaru četiri-pet dana pa onda nazad u Srbiju. Tako ukupno provedem 25 dana, pređem šleperom 15.000 kilometara – kazuje za „Politiku” vozač Vojo (51) tokom retkih trenutaka njegovog boravka s porodicom u Užicu.

On na ovim dugim turama za Rusiju uglavnom prevozi voće i povrće, a radi za prevozničku firmu „Transistok”. Vozačku karijeru Vojo je otpočeo u užičkoj „Raketi”, u kojoj je prethodno kao mehaničar popravljao kamione. Krajem osamdesetih počeo je da vozi po Evropi i Bliskom istoku: raznu robu dovozio u gradove Nemačke, Danske, Španije, Engleske, Norveške, Turske, Iraka, Irana… Mada porodičan čovek, uvek s puta željno čekan od supruge Milojke i sinova Vlada i Ivana, poslu se ozbiljno posvetio. Na putu je boravio neprekidno od dve nedelje do mesec dana, u kamionu jeo i spavao, u hotele samo radi tuširanja i kraćeg odmora svraćao.

– Predosetio sam da će „Raketa” da propadne usled loše privatizacije, što se i dogodilo, pa sam pre njenog kraja ušao u privatne prevozničke vode. Kupio sam solo kamion „mercedes” i ponovo krenuo drumovima Evrope. Vozio sam svuda, pet godina pod svojom firmom „Vuk ekspres”. Imao sam i ponude da ostanem u razvijenoj Evropi, ali sam ih odbio, ne želim da se tamo zauvek osećam kao stranac. Bilo je zarade, ali je slaba naplata ugrozila moj duži ostanak u ovom privatnom poslu koji se radi na reč. Rešio sam da vozim za drugog, pa odabrao užičku firmu „Transistok” koju vodi Željko Skokić, sin mog kolege s kojim sam radio u „Raketi”. Već četiri godine vozim za njega, i za to vreme isključivo u udaljene krajeve Rusije – priča kamiondžija.

Vojo je za volanom cele godine. Odmara se tokom januara, kad slavi Jovanjdan, a 11 ostalih meseci je na točkovima. Prošle godine 330 dana je proveo na putu. Nekad se, kaže, mučio oko javljanja porodici: naruči, recimo, u jednom hotelu u Rusiji davnih godina telefonski poziv za Užice, a oni mu posle dva dana javljaju da su uspostavili vezu. Danas, s mobilnim telefonom, uz skajp i vajber – a Vojo ne ide bez laptopa – iz najudaljenijih krajeva mu je omogućena direktna veza s porodicom u domovini i kolegama širom sveta. Putuje najčešće sam, pa su i problemi mogući.

– Što se tiče kvarova na kamionu, najveći broj sam otklanjam. Današnji kamioni se ređe kvare, a vozio sam „rabu”, „mercedes”, „daf”, „skaniju” i sada „volvo”. I svuda imam prijatelje, naše ljude spremne da pomognu. Putevi su različiti: kroz Srbiju i Rumuniju solidni, kroz Ukrajinu čas autostrade čas „oranice”, u evropskom delu Rusije ponegde su lošiji nego u Sibiru gde su pravljeni u novije vreme. Policija je svuda stroga, a naša, izgleda, prednjači: desi mi se posle mesec dana vožnje bez problema da me u nekom našem gradu, pred kućom, posle pređenih 15.000 kilometara, patrola detaljno kontroliše kao da tek polazim na put. A nikad ne prelazim brzinu od 85 kilometara na čas, smatram da bezbedna vožnja čuva i glavu i kamion. Kroz Sibir, gde naseljena mesta dele stotine kilometara, kolege su doživljavale presretanja na putu od kojekakvih reketaša. Mi zaštitu nemamo niti smo naoružani, pa se trudimo da tamo više vozimo preko dana. Ja u karijeri nekih većih problema nisam imao, želim svim kolegama da prođu ovako pa i bolje – ističe Vojo, koji sve ovo radi za zaradu tek nešto veću od prosečne, a do penzije mu je ostalo nekoliko godina rada.

Mada se nerado žali na teškoće, pomene katkad da usled duge vožnje „zaboravi da hoda”, zabole ga leđa, zbog promene časovnih zona sasvim poremeti ritam spavanja. Ipak svaki problem nestane kad se vrati porodici, posebno kad vidi unuku Vasiliju. Obraduju muse, naravno, svi članovi porodice.

– Njemu je najteže, ali ni nama nije lako veći deo godine bez njega. Bori se za nas, ali retko ovde boravi, kao da je gost u svojoj kući. Šta ćemo, navikli smo, uvek se s njim čujemo i željno ga iščekujemo – ističe vozačeva supruga Milojka.

Autor: Branko Pejović, izvor „Politika„