TRANSPORTNI VREMEPLOV: Vožnja kamiona bez navigacije, mobilnog telefona, tahografa…
Verovali ili ne, među svojim kolegama imate vozače koji su na put kretali i robu dostavljali na vreme bez mnogih tehnoloških alata bez kojih sada ne možemo zamisliti ni život, ni posao! Pre samo dvadesetak godina, nije bilo mobilnih telefona, navigacije, taho kartica, ograničenja vožnje…
– Šta da ti kažem? Za put nam je bio potreban putni nalog, auto-karta, papir i olovka. Pogledaš gde robu isporučuješ, konsultuješ kartu i zapišeš na papiru glavne smernice. Na ulasku u svaki veći grad postojali su punktovi sa kartama i tada se traži konačna adresa istovara ili utovara – objašnjava nam Nebojša Mladenović, koji iza sebe ima decenije rada, a ispred sebe još mnogo kilometara.
Na istovaru se fiksnim telefonom informisao dispečer u firmi i to je u principu bilo to. Nije bilo stalnog zivkanja, Viber poruka, nije bilo kontrole goriva i “one tete što vam priča gde treba da idete”.
Na pitanje da li je sada bezbednije i lakše uz sisteme za komunikaciju u svakoj kabini, sagovornik kaže da baš i nije:
Sporije se živelo, na vreme se stizalo. Jednostavno – drugačije vreme, kada se vozač cenio i nije se sumnjalo u svaki njegov pređeni kilometar. Kolege na putu su bile raspoložene da pomognu. Nije se tražio “siguran parking”, jer je svaki bio veoma bezbedan. Koliko se sećam tada nisu postojala ni ova ograničenja u vremenu vožnje i obavezno pravljenje pauze, jer niko nije pomišljao da tera vozača da radi preko svih mogućnosti.
Mile Kujundžić, sa višedecenijskim iskustvom u jednoj od najvećih špediterskih firmi u staroj Jugoslaviji, koji nije vozio kamion već bio podrška, kaže nam da su tada njihovi kamioni išli na velike ture – u Kuvajt, Iran, Irak, zaraćena područja…
– Drugo je to vreme bilo, velike firme i sistemi. Kod nas je u sastavu firme bio i tehnički pregled, servis za popravku kamiona, imali smo veliki broj poslovnica po celom svetu. Na vozaču je bilo da vozi, a na nama da mu obezbedimo ispravno bezbedno vozilo i svu ostalu podršku. Ture su bile po petnaest dana, išle su duple posade. Petnaest dana na putu, petnaest dana kod kuće, a plata cela – priča Mile.
On napominje da su i tada postojali problemi. Kao primer navodi konvoje koji su vozili robu u zaraćena područja – kamioni su se grupisali na unapred određenim tačkama, odakle su uz pratnju policije išli do konačnog odredišta.
Ko se zadesi u Crnoj Gori, vozio je iz Luke Bar šta uhvati…
Rade Nikolić, sa višedecenijskim iskustvom u transportu, sa setom se seća nekih ranijih, lepih vremena.
– Odete i javite se komercijalisti kad istovarite u Italiji, Nemačkoj, Zagrebu, Skoplju… On vam kaže gde idete na utovar i eventualno da prenesete kolegi poruku gde da ide kad završi. Kod nas u bivšoj zemlji uglavnom se znalo – ako ste, recimo, u Zagrebu, odete na Jankomir i javite se recimo Cetri ili Raketi. Sačekate sat-dva informacije o utovaru. Retko ste ostajali do sutra, osim ako je istovar bio kasno.
Rade se priseća da su u Kopru tovarili kod Sloba i Sava u Srbijaprevozu, u Rijeci u Cetri ili Raketi, u Ljubljani na BTC se čekao opet ili Srbijaprevoz ili Vektor iz Maribora.
– U Puli se uglavnom tovario beli cement za građevinu. Iz Kopra se vozilo južno voće, kafa, delovi mašina, iz Rijeke kafa, južno voće, alkohol, iz Ljubljane se išlo u Jesenice, Kranj, Celje. Iz Zagreba se tovario granulat, alkohol… Roba se vozila za Beograd, Čačak, Skoplje. Ko se zadesi u Crnoj Gori, vozio je iz Luke Bar “šta se uhvati”. U Dubrovniku smo se javljali Dubrovnik špedu, pa se odatle uhvati neko južno voće ili iz Ploča nešto iz luke. U Makedoniji se vozilo iz železare u Skoplju i pivare Ohis. U Beogradu smo išli kod Vlada i Ljubiše u Čazmu ili na Vilinim vodama kod Stane u Srbijaprevoz i uglavnom je imalo utovara na željenu stranu.
I Rade nam kaže da je putni nalog bio kartica. Parkinzi se nisu plaćali. Danju se istovara i utovara, noću vozi. Kazne su se plaćale uglavnom zbog tehničkih neispravnosti, ili saobraćajnih prekršaja kao što su preticanje, brzina, nepropisno parkiranje i slično.
