Novo ime, nove najave i stari problemi – Može li „Otvoreni Balkan“ dalje nego Mini Šengen?

Mini Šengen od prošle sedmice nosi novo ime – Otvoreni Balkan (Open Balkan). Dok su političarima govori puni velikih obećanja i najava, dosadašnji rezultati pokazuju da je ova dobra inicijativa pred velikim izazovima primene. Ima li novo još nešto osim imena i čemu trgovina i transportna industrija mogu da se nadaju?

Olakšavanje i ubrzanje protoka roba, kapitala, usluga i ljudi – ideja oko koje se Balkan okupio, a što su postulati na kojima je formirana i EU, dobro je poznata. Mini Šengen, kao nadgradnja CEFTA sporazuma, počeo je da se razvija krajem 2019. godine i određeni napredak jeste primetan – možda najočigledniji benefit jeste otvaranje zajedničkog graničnog prelaza sa Severnom Makedonijom: Preševo-Tabanovce. Time je smanjeno i vreme zadržavanja kamiona, dok je istovremeno počela i primena Sporazuma o uzajamnom priznavanju ovlašćenih privrednih subjekata između dve zemlje.

Ipak, i uoči i nakon prošlonedeljnog sastanka u Skoplju, ponovo se postavilo pitanje – zašto nije postignuto više?

Ne zaboravljajući da je za deo stagnacije zaslužna situacija koju je korona izazvala, od početka bilo je jasno da će uspeh Mini Šengena zavisiti i od međunarodne podrške i to ne samo podrške integraciji na Balkanu, već i olakšavanju saradnje regiona Zapadnog Balkana i Evropske unije. Ovo je dobro poznato pre svega transportnoj industriji, gde je jedan od gorućih problema upravo čekanje na granicama ka Uniji – „lokalno rešavanje problema“ njima nije ni izbliza dovoljno.

Tokom prošle godine očekivalo se da će se Mini Šengenu pridružiti i Crna Gora i BiH, čime bi projekat dodatno dobio na značaju, ali to se barem zasad nije dogodilo. Na sastanku u Skoplju okupili su se predstavnici Srbije, Albanije i Severne Makedonije, koji su, osim što su promenili ime i obanarodovali novi logo, potpisali i tri dokumenta: Memorandum o razumevanju o saradnji na olakšanju uvoza, izvoza i kretanja robe na Zapadnom Balkanu, Memorandum o razumevanju o saradnji u vezi sa slobodnim pristupom tržištu rada na ZB i Sporazum o saradnji u zaštiti od katastrofa na ZB.

U Privrednoj komori Srbije ističu da dogovor otvara vrata da se od 2023. godine laboratorijski izveštaji i veterinarske i fitosanitarne potvrde priznaju u sve tri zemlje, čime bi se smanjili troškovi i vreme potrebno za administrativne procedure.

Uzajamno priznavanje fitosanitarih dozvola je ujedno i najbitnija stavka za Open Balkan (za kojom slede mnogo puta pominjano priznavanje kvalifikacija i jednostavno kretanje radne snage u tri zemlje regiona).

Predrag Bijelić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, saglasan je da je razmena pratećih dokumenata – odnosno fitosanitarnih sertifikata, uz već postojeći način razmene carinskih dokumenata, svakako dobra zamisao. No, kako je naveo za list Danas, „sve je to davno osmišljeno u CEFTA, samo je realizacija bila usproedna“.

Prelaz Preševo-Tabanovce: najavljivano je da će primena koncepta One Stop Shop omogućiti da obe zemlje postanu konkurentnije, te da sve više teretnih vozila počne da koristi naše puteve umesto da robu transportuju preko zemalja EU (foto: Uprava carina)

On ističe da je svaka liberalizacija trgovine pozitivna, a ako je prati i liberalizacija tokova ljudi i kapitala, onda po svim modelima dovodi do rasta BDP-a. Najveći problemi sa kojima se kompanije susreću u izvozu u regionu su upravo priznavanja laboratorijskih potvrda i fitosanitarnih sertifikata.

– Sada imamo situacije da u Albaniji izdaju potvrdu za kamion sa robom i kada pređe granicu kod nas traže naš sertifikat i obrnuto. Onda imamo pitanje osetljive robe koja ne može da trpi stajanje na granici dan ili dva. Recimo svež paradajz, a veliki deo međusobne trgovine upravo su prehrambeni proizvodi. Tu se otvara niz tehničkih pitanja. Recimo šta ako je pola robe u kamionu iz Grčke, a pola iz Makedonije. Da li on onda ima pravo prvenstva? Ima mnogo detalja koje treba rešiti i zato sam malo i skeptičan prema ocenama kako neće biti granica. Deklarativne izjave su jedno, a implementacija rešenja u praksi nešto drugo – ocenio je Bjelić za list Danas.

Prema njegovom mišljenju, ovo čemu Otvoreni Balkan teži više je regionalno ekonomsko područje nego najavljivano „zajedničko tržište“.

Da je Otvoreni Balkan „već viđen“ podsetio je i profestor Ljubodrag Savić, koji je, istakavši da inicijativa za regionalnu saradnju Albaniju, Severnu Makedoniju i Srbiju dobra je jer će za te države važiti ista pravila u izvozu uvozu robe i slobodnom pristupu radne snage, „ali je to jednom već bilo potpisano“

– I ne vidim tu ništa novo – rekao je profesor Savić, a prenela agencija Beta. 

Kako je dodao, verovatno su potpisnici hteli da još jednom potvrde dogovor, „a uskoro idu i izbori“.

O velikim očekivanjima (ispunjenim ili neispunjenim?) na nacionalnom servisu govorio je uoči događaja u Skoplju predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež.

„Za godinu i po konkretno je učinjeno da građani Srbije, Albanije, Severne Makedonije lakše prelaze granicu samo uz ličnu kartu i da znatno lakše te granice prelaze i vozači kamiona, čekanja su znatno kraća. Zašto nije postignuto više?“, bilo je pitanje koje mu je upućeno.

– Čini mi se da od samog početka inicijative jeste bilo političke volje. Ono što jeste bio problem, da se mnogo detalja i odluka spusti na niži nivo. Imali smo i koronu, koja nije olakšala. Podsetiću vas da smo otvorili zajednički granični prelaz sa Makedonijom, koji je opet nekada funkcionisao, nekada ne, u zavisnosti od pandemije – rekao je Čadež.

– Ono što jeste važno, mi smo u tom periodu skratili period čekanja, pre svega kamiona na graničnim prelazima između nas. Ono što nam sada ostaje jeste da radimo na tome da drastično skratimo čekanje na granicama ka EU. Jer to je isto toliko važno, unutar sebe jeste bitno da trujemo i imamo unutrašnje tržište, ali je i te kako bitno i kako ćemo komunicirati sa EU – rekao je Čadež i naveo da „prevoznici unutar regiona čekaju između 120 i 180 minuta a na graničnim prelazima sa EU i više od 10 sati“.

Nakon memoranduma, trebalo bi da usledi i potpisivanje sporazuma, te da ovi najavljeni ciljevi zaista počnu i da se realizuju – u sve tri „dogovorene“ oblasti. Ono bez čega najavljenog „stvaranja regionalnog tržišta nema“, najpre je priklanjanje preostalih balkanskih država ovom pravcu, što u ovom trenutku uopšte nije izvesno, imajući u vidu veliki broj nerešenih pitanja među njima. Potom, tu je i prekopotrebna snažna međunarodna podrška, kako bi se Zapadni Balkan približio ostatku Evrope, jer poenta nije da se i dalje „igramo u sopstvenom dvorištu“. Suma sumarum – od CEFTA, preko Berlinskog procesa, do Mini Šengena i konačno Otvorenog Balkana – izvesno je jedino da ćemo se, na granice bez čekanja – načekati.

Šta izvozimo, a šta uvozimo?

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je Albaniji u 2020. godini najviše prodavala otpatke i ostatke od gvožđa i čelika, kukuruz, bezalkoholna pića, pšenicu, aluminijumske kontejnere, preparate za pranje i čišćenje, automobile, lekove. Iz Albanije uglavnom uvozimo poljoprivredne proizvode – paradajz, cement, papriku, krastavce, metalne šipke, delove obuće, legure aluminijuma, dinje i lubenice, dok su na listi najvećih uvoznih proizvoda i cement, metalne šipke, delovi obuće, legure aluminijuma.

Kada je reč o Severnoj Makedoniji, ove godine očekuje se „prebacivanje“ prve milijarde u robnoj razmeni, na šta upućuju dobri podaci u prvom delu godine, nakon što je u 2020. zabeležen pad od oko 5% (krajnji rezultat iznosio je lani 860,5 miliona evra robne razmene). Naša zemlja u Severnu Makedoniju protekle godine najviše je izvozila električne provodnike, električnu energiju, otpatke i ostatke od gvožđa i čelika, pšenicu, suncokretovo ulje, kitove i punila za molersko farbarske radove, cigarete, duvam, kukuruz, bezalkoholna pića. Uvozili smo, pak, lekove, zavarene cevi, vina, gvožđe, konzervirano povrće, sveže grožđe…

Podeli na društvenim mrežama: