Carinski dug – SMERNICE
Ceneći značaj odredbi Carinskog zakona i pratećih propisa donetih na osnovu tog zakona, koji su u najvećoj mogućoj meri usklađeni sa propisima EU, a u odnosu na odredbe koje se odnose na carinski dug, Uprava carina je sačinila akt „Carinski dug – smernice“.
Akt je kreiran formi smernica za postupanje carinskog organa u postupku utvrđivanja carinskog duga i to na osnovu Smernica EU po predmetnom osnovu i sve to isključivo radi lakšeg praćenja i razumevanja odredaba carinskih propisa koje bliže uređuju carinski dug.
Kako se ističe, ovaj akt ne predstavlja izvor prava, već je isključivo vrsta objašnjenja za sve učesnike u carinskom postupku, te odredbe Zakona i pratećih propisa imaju prednost nad sadržajem ovog dokumenta i prilikom sprovođenja odgovarajućeg carinskog postupka uvek treba na prvom mestu imati u vidu te odredbe.
Ovaj akt sadrži poglavlja:
- Nastanak carinskog duga;
- Zajednične odredbe o načinu nastanka carinskog duga;
- Utvrđivanje iznosa uvoznih dažbina;
- Obaveštenje o carinskom dugu;
- Knjiženje carinskog duga;
- Plaćanje carinskog duga;
- Gašenje carinskog duga.
Dokument „Carinski dug – smernice“ od 21. aprila 2021. možete pogledati OVDE.
Možda vas zanima i:
Pravni saveti
Praksa će pokazati ko snosi prekršajnu odgovornost za pogrešno tarifiranje robe prema Carinskom zakonu: uvoznici, carinski zastupnici ili jedni i drugi. Stavovi prekršajnih sudova u presudama koje smo dobili početkom ovde godine bi mogli da znače zaokret u dosadašnjim stavovima prekršajnih sudova u vezi sa odgovornošću za pogrešno tarifiranje robe. U ovom članku se razmatra da li su deklarant i podnosilac deklaracije jedno isto lice shodno pozitivnim propisima Republike Srbije, šta znači formulacija „iznošenje netačnih ili neistinitih podataka“ iz člana 267 stav 1 tačka 2 novog Carinskog zakona i ko je odgovoran za iznošenje netačnih ili neistinitih podataka.
Početkom ove godine smo dobili tri presude iz jednog istog prekršajnog suda u kojima su sudije izrazile različite stavove u vezi sa odgovornošću za pogrešno tarifiranje robe. U sva tri slučaja, uvoznik je ugovorio neposredno zastupanje sa carinskim zastupnikom.
U dve presude sud je zauzeo stav da za prekršaj iz člana 294 stav 1 tačka 5 starog Carinskog zakona (starog) može da odgovora samo špedicija i carinski zastupnik, budući da su oni ti koji su popunjavali carinsku deklaraciju i u istu uneli tarifnu oznaku za koju je naknadno utvrđeno da nije pravilna, odnosno da uvoznik i ovlašćeno lice uvoznika nisu učestvovali u postupku carinjenja te samim tim nisu mogli da odgovaraju za prekršaj za koji se zahtevom terete jer nisu ni unosili u deklaraciju podatke o robi.
U trećoj presudi je sud oslobodio i špeditera i uvoznika od odgovornosti za pogrešno tarifiranje robe. U obrazloženju presude sud navodi da su okrivljeni (i špedicija i uvoznik) navedenu dokumentaciju, prilikom deklarisanja robe, podneli carinskom organu za koje je tarifiranje robe naknadno utvrđeno da je ispravno svrstano u odnosnu tarifnu oznaku. U ovom slučaju sud je posredno zauzeo stav da za pogrešno tarifiranje robe, odnosno unošenje podataka u carinsku deklaraciju (formulacija iz starog zakona), u slučaju ugovoranja neposrednog zastupanja, odgovaraju i špedicija i uvoznik.
U desetinima ranijih presuda, u sporovima u kojima smo zastupali klijente, u slučajevima kada je bilo ugovoreno neposredno zastupanje, sudovi su oglašavali odgovornim uvoznike jer su isti postupali u svojstvu deklaranta.
Da li su deklarant i podnosilac carinske deklaracije ista lica?
Ukazujemo da je zakonodavac imao obavezu da carinsko zakonodavstvo Republike Srbije usaglasi sa pravom EU.
Prema članu 5 stav 1 tačka 5 Evropske Uredbe broj 952/2013 (Carinskog zakonika EU) deklarant je lice koje podnosi carinsku deklaraciju, deklaraciju o privremenom smeštaju, uvoznu sažetu deklaraciju, izvoznu sažetu deklaraciju, deklaraciju za ponovni izvoz ili obaveštenje o ponovnom izvozu u svoje ime i lice u čije ime se podnosi deklaracija ili obaveštenje.
Identično rešenje sadrži i novi Carinski zakon. Sa druge strane, stari carinski zakon je propisivao da je deklarant lice koje podnosi deklaraciju u svoje ime ili lice u čije ime se podnosi deklaracija; isto rešenje kao i novi Carinski zakon predviđa i Carinski zakonik EU.
I član 12 stav 3 novog Carinskog zakona i član 87 starog Carinskog zakona, odnosno odredbe na koje upućuju odredbe koje propisuju biće prekršaja – pogrešno tarifiranje robe, koriste formulaciju „podnosilac deklaracije“, a koja je formulacija identična formulaciji koju u sebi sadrži pojam „deklarant“ – lice koje podnosi deklaraciju. S tim što je deklarant lice koje podnosi carinsku deklaraciju u svoje ime ili lice u čije se ime podnosi carinska deklaracija. Kako carinski zastupnici mogu preduzimati radnje u carinskim postupcima u svoje ime a za tuđ račun (posredno zastupanje) ili u tuđe ime i za tuđ račun (neposredno zastupanje), proizilazi da su posredni carinski zastupnici deklaranti, a da neposredni carinski zastupnici to nisu.
Sa druge strane, i neposredni carinski zastupnici popunjavaju i podnose carinske deklaracije, samo što oni ovo čine u ime i za račun uvoznika. Ovde je potrebno napomenuti i to da se rubrika 14 jedinstvene carinske deklaracije zove „podnosilac isprave“, a da se u Pravilniku o obliku, sadržini, načinu podnošenja i popunjavanja deklaracije i drugih obrazaca u carinskom postupku navodi da se: (i) u prvi red (gornji desni ugao – PIB deklaranta/zastupnika. Ako lice nema PIB upisuje se odgovarajuća šifra iz Kodeksa šifara; (ii) u drugi red – naziv deklaranta/zastupnika; (iii) u treći red – sedište, prebivalište odnosno boravište i adresa deklaranta/ zastupnika.
U slučaju zastupanja navode se podaci o obliku zastupanja, i to: (i) u slučaju neposrednog zastupanja, ispred PIB upisuje se šifra: „N“, (ii) u slučaju posrednog zastupanja, ispred PIB upisuje se šifra: „P“.
Iz svega navedenog proizilazi da podnosilac carinske deklaracije ne mora biti deklarant, odnosno da u carinsku deklaraciju podatke može da unese i da istu može da podnese i neposredni carinski zastupnik. Shodno tome, postavlja se pitanje ko je odgovoran za pogrešno tarifiranje robe, odnosno iznošenje netačnih ili neistinitih podataka (po novom Carinskom zakonu), odnosno za unošenje podataka u carinsku deklaraciju (po starom Carinskom zakonu).
Pitanje odgovornosti za unošenje podataka u carinsku deklaraciju (po starom Carinskom zakonu) ili za iznošenje podataka (po novom Carinskom zakonu) vezuje se da odgovornost lica koja učestvuju u carinskom postupku i to u vezi sa samim tarifiranjem robe. Odgovornosti se određuje u odnosu na to (i) kako je u Carinskom zakonu određeno pogrešno tarifiranje robe; (ii) šta se podrazumeva pod pogrešnim tarifiranjem robe; i (iii) ko učestvuje u samom činu tarifiranja robe.
Prema starom Carinskom zakonu, prekršaj čini „pravno lice koje ne unese u deklaraciju sve podatke o robi, koji su odlučujući za utvrđivanje tarifnog svrstavanja prema nomenklaturi ili u deklaraciju unese tarifnu oznaku koja je drugačija u odnosu na podatke o prirodi te robe, a pri čemu takvo činjenje prouzrokuje, ili može da prouzrokuje plaćanje uvoznih dažbina ili drugih naknada u umanjenom iznosu ili podnese carinskom organu, u okviru izvoznog postupka, izvoznu deklaraciju u koju su uneti podaci o većoj količini, većoj vrednosti, ili drugačijem poreklu robe od onoga što je utvrdio carinski organ.
Prema novom Carinskom zakonu, prekršaj čini „pravno lice ako iznošenjem netačnih ili neistinitih podataka ili na bilo koji drugi način stekne plaćanje dažbina u manjem iznosu, preferencijalni tarifni tretman, oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina, olakšicu u plaćanju uvoznih i drugih naknada, plaćanje smanjenog iznosa, povraćaj ili otpust od plaćanja dažbina ili bilo koju drugu olakšicu“.
Da bi se razumele citirane odredbe starog i novog carinskog zakona potrebno je odgovoriti na pitanja: šta znači iznošenje netačnih ili neistinitih podataka; ko iznosi takve podatke, da li se iznošenje podataka izjednačava sa aktom unošenja podataka u carinsku deklaraciju ili „iznošenje“ znači obavezu svih koji su posredno ili neposredno uključeni u carinske formalnosti da carinskom organu pruže sve informacije koje su potrebne za okončanje tih formalnosti ili kontrola?
Članom 15 stav 1 Carinskog zakonika EU je propisano da svako lice neposredno ili posredno uključeno u obavljanje carinskih formalnosti ili u carinske kontrole, na zahtev carinskog organa i u roku koji odredi carinski organ, pruža tom organu sve neophodne isprave i informacije, u odgovarajućem obliku i svu neophodnu pomoć za okončanje tih formalnosti ili kontrola.
Članom 15 stav 2 Carinskog zakonika EU propisano je da podnošenjem carinske deklaracije, deklaracije za privremeni smeštaj, ulazne sažete deklaracije, izlazne sažete deklaracije, deklaracije za ponovni izvoz ili obaveštenja o ponovnom izvozu koje lice podnosi carinskom organu ili zahteva za izdavanje odobrenja ili neke druge odluke, to lice odgovara za tačnost i potpunost informacija koje se navode u deklaraciji, obaveštenju ili zahtevu.
Ako deklaraciju ili obaveštenje ili zahtev podnosi ili informacije daje carinski zastupnik, taj carinski zastupnik takođe podleže obavezama koje su navedene u stavu 2.
Naš novi Carinski zakon u članu 12 predviđa gotovo identična rešenja kao Carinski zakonik EU, s tim što u stavu 5 propisuje da, ako carinski zastupnik podnese deklaraciju, obaveštenje ili zahtev ili pruži informacije, taj carinski zastupnik je odgovoran za tačnost i potpunost podataka datih u deklaraciji, obaveštenju ili zahtevu.
Iz navedenih odredbi Carinskog zakonika EU i našeg novog Carinskog zakona proizilazi da obavezu da iznose tačne i istinite podatke u cilju pravilne primene propisa imaju sva lica koja su neposredno ili posredno uključena u obavljanje carinskih formalnosti (uvoznici i carinski zastupnici). Takav stav ima utemeljenje u prirodi odnosa između uvoznika (koji posredno učestvuje u carinskim formalnostima i dostavlja dokumentaciju špediteru od značaja za pravilnu primenu carinskih propisa) i zastupnika koji popunjavaju i podnose carinskom organu carinske deklaracije, odnosno njihovoj obavezi da sarađuju i dostavljaju jedni drugima potpune i tačne podatke i informacije u cilju pravilne primene carinskih propisa.
Ivan T. Milošević, partner
Aleksandar K. Popović, advokat
Janez S. Vončina, advokat
Carinski organi nemaju ujednačen stav po ovom pitanju. Naša je praksa da su navodi carinskih organa kontradiktorni: u jednom slučaju carinski organi navode da u postupku naknadne kontrole podataka u carinskim deklaracijama nije moguće koristiti dokaze iz drugih postupaka (npr. analize uzoraka sastava robe iz carinskih deklaracija koje nisu predmet te iste naknadne kontrole), a u drugom slučaju navode da se u postupku naknadne kontrole mogu upotrebiti dokazi koji nisu izvedeni u konkretnom postupku naknadne kontrole.
Odgovor na ovo pitanje je od suštinske važnosti u davanju odgovora da li se uvoznici mogu obavezati na plaćanje carinskog duga tri godine unazad na osnovu dokaza iz drugih postupaka, odnosno dokaza koji nisu izvedeni u konkretnom postupku naknadne kontrole. Tim za naknadnu kontrolu je dužan da u konkretnom postupku naknadne kontrole utvrdi činjenično stanje i izvede dokaze na osnovu kojih se može sa sigurnošću utvrditi tačnost podataka u carinskim deklaracijama koje su predmet konkretne naknadne kontrole.
Ivan Milošević, Partner
Janez Vončina, advokat
Advokatska kancelarija JPM Janković, Popović i Mitić
U starom Carinskom zakonu je bilo propisano da pogrešno tarifiranje robe znači unošenje tarifne oznake koja je drugačija u odnosu na podatke o prirodi robe (član 294 stav 1 tačka 5). Novi Carinski zakon propisuje da je pogrešno tarifiranje iznošenje netačnih ili neistinitih podataka, odnosno postupanje na bilo koji drugi način (član 267 stav 1 tačka 2).
Prvostepeni sudovi oslobađaju okrivljena pravna lica od prekršajne odgovornosti jer smatraju da novi Carinski zakon ne inkriminiše unošenje tarifne oznake koja je drugačija u odnosu na podatke o prirodi robe. Sudovi se pozivaju na sudsku praksu najviše sudske instance po kojoj „sa prestankom važenja zakona ne prestaje mogućnost njegove primene za dela preduzeta za vreme važnosti ako novi zakon tretira istu radnju kao kažnjivu ali sa strožim kaznama tako da taj zakon nije blaži“.
Dodatno, sudovi smatraju da je zakonodavac u prelaznim odredbama novog Carinskog zakona bio u obavezi da izričito naznači da prekršaj iz član 267 stav 1 tačka 2 konzumira prekršaj iz člana 294 stav 1 tačka 5 starog Carinskog zakona. Prekršajni apelacioni sud ne deli mišljenje prvostepenih prekršajnih sudova. Smatramo da bi Ustavni sud trebalo da otkloni ovu neizvesnost i unese pravnu sigurnost u poslovanje uvoznika i špeditera.
Ivan Milošević, Partner
Janez Vončina, advokat
Advokatska kancelarija JPM Janković, Popović i Mitić
U poslednje vreme prekršajni sudovi zastupaju stav da su carinski zastupnici odgovorni za iznošenje netačnih informacija, odnosno tačnost podataka u carinskoj deklaraciji (pogrešno tarifiranje). Ovakav stav se obrazlaže na način da su carinski zastupnici učestvovali u postupku carinjenja, odnosno popunjavali carinsku deklaraciju te da su samim tim odgovorni za unošenje tarifine oznake za koju je naknadno utvrđeno da nije istinita.
Sa druge strane, u presudama prekršajnih sudova se navodi da uvoznici (primaoci robe) ne mogu biti odgovorni za prekršaj iz člana 267 stav 2 Carinskog zakona jer nisu ni unosili podatke u carinsku deklaraciju. Pri tome, sudovi smatraju da činjenica da li je reč o posrednom ili neposrednom zastupanju nije od značaja za utvrđivanje odgovornosti za unošenje podataka u carinsku deklaraciju.
Član 12 stav 3 Carinskog zakona čije kršenje inkriminiše član 267 stav 2 Carinskog zakona propisuje da je podnosilac deklaracije odgovoran za tačnost podataka u carinsku deklaraciju. Postavlja se pitanje ko je zaista odgovoran za tačnost podataka u carinskoj deklaraciji i ko se smatra deklarantom iz člana 4 stav 1 tačka 15 Carinskog zakona.
Ivan Milošević, Partner
Janez Vončina, advokat
Advokatska kancelarija JPM Janković, Popović i Mitić
