Poskupljenje goriva i putarina, nedostatak vozača, promenjiva pravna regulativa – Šta muči prevoznike u Srbiji?
Stanje u transportu uopšte nije zavidno s obzirom na to da je transport privredna grana koja zavisi od mnogo spoljnih faktora kao što su cena goriva, putarina, politički odnosi, klimatski uslovi i slično. Ovoga puta problem ne pravi sneg ili led na putu, ali zemljotres u cenama goriva pravi veliki vulkan u troškovima transporta.
Naime, u od početka godine 2018. pa do 21. maja cena goriva u Srbiji, a i u inostranstvu, na tržištu velikih potrošača porasla je za oko 12 dinara, predviđa se još veći porast u narednih nekoliko dana, a moramo imati u vidu da je i devizni kurs u poslednjem periodu opao. Kako je u svetu transporta tendencija pada cena transporta i svođenje troškova na minimum tako što će prevoznik gledati kako da uštedi na održavanju voznog parka. Istovremeno broj prevoznika na tržištu raste. Tako da pad cena transporta i nije čudna pojava, ali nije ni čudna pojava pada kvaliteta usluge.
Ali, kada na sve to dođe drastičan rast cena goriva, cela ova situacija dobija ozbiljnu notu. Nemci su najavili porast cena putarina i do 60%, u Belgiji više ne postoji vinjeta nego se putarina obračunava po kilometru, što nas uglavnom košta skuplje. Naručioci prevoza nisu baš blagonakloni kada im nekolicina prevoznika spomene eventualni porast cena transporta, ali problem je u tome što većina prevoznika ćuti i ne spominje bilo kakve izmene plašeći se da će da izgubi klijenta.
Navešćemo primer kada su pre par godina mađarske vlasti uvele putarinu umesto vinjete koja je do tad bila na snazi, a gde je vinjeta koštala oko 13 EUR, a kasnije putarina oko 80 EUR na potezu Roszke – Rajka. Šta se tada dogodilo? Cene transporta su pale još više, a samo nekolicina se odazvala molbama prevoznika da prihvati izmene cena prevoza.
Pošto sloga u srpskom transportu očigledno ne postoji, gde možemo izuzeti pazarske prevoznike koji su naizgled prilično složni, potrebno je da srpski transport doživi slom – propast stotina firmi kako bi konačno potreba za transportom porasla i time opravdala zdrave cene prevoza.
Osim toga, zakoni, uredbe i pravila igre se često menjaju i ne stvaraju atmosferu sigurnog poslovanja što otežava rad ne samo transportu već i ostalim granama privrede. Zakoni i uredbe sve više pritiskaju već oslabljeni transport i nameću teške uslove rada koje ljudski mozak uskoro neće moći da obradi, a kamoli da sprovede u delo. Uskoro će biti jednostavnije otići u svemir nego biti vozač ili menadžer u transportnoj firmi.
Kao jedno od rešenja jeste centralni registar cena usluga transporta baziranih na troškovima i situaciji u transportu, nešto slično kao u advokaturi – tarifa, a ta ideja bi svoje uporište morala da dobije u zakonu ili u nekim podzakonskim aktima.
Problem nedostatka profesionalnih vozača je takođe stvar koja je oslabila transportnu granu, ali koji nije nerešiv. Kao jedno od potencijalnih rešenja jeste da se u zakonu donese uredba o profesionalnim vozačima gde će biti definisan pripravnički staž i gde će sve transportne kompanije morati da prime pripravnike na određeni period pod određenim uslovima. Ali, pre svega treba definisati ko je profesionalni vozač? Vojska više ne proizvodi vozače, tako da nema ko drugi da ih proizvodi osim samih transportnih firmi. Ali, transportne firme nemaju sredstava da zapošljavaju novajlije koje im ništa ne doprinose, čak je veća verovatnoća da im naprave štetu, a poslodavci ipak moraju da im nešto plate za svoj rad – šta da plate? Stoga je država dužna da obezbedi pripravnički staž kao što je to regulisano u advokaturi, gde su jasno definisana pravila.
Cene transporta bi u ovom momentu trebalo podići 5 do 10% u odnosu na dosadašnje i to samo da bi smo se vratili na količinu zarade pre porasta cene goriva. Zarada je već dugi niz godina minimalna i omogućava prevozniku samo da preživi. Zbog tih niskih cena transporta, odlaze vozači, menadžeri, firme iz Srbije i slično.
Postoji još mnogo bolesti koje srpski transport preživljava, ali o tome neki drugi put.
(Autor teksta N.V)