ZA VOLANOM: Milorad Cimeša, vozač hladnjače – Tiha ljubav prema kretanju

Prvi put kada je naš sagovornik posetio Holandiju, bilo je to vreme kada mu je u džepu ležala Nokia 3310, pored njega karta Holandije, a u mislima se oslanjao na intuiciju. Nije bilo GPS-a. Dovezao se u zapadni deo Amsterdama, na RAI parking, koji je svojevremeno bio poznat kao delimično šljunkovito parkiralište za turističke autobuse.

Negde u podsvesti su mu bila i imena čuvenih sportskih automobilista – Karlos Rojteman, Mario Andreti, Keke Rosberg… S vremena na vreme razmišljao je o njihovim karijerama, kao što je mislio i o dobro isplaniranoj poseti Holandije i obilasku čuvene automobilske staze Zendvoort. Želeo je da objasni sebi šta je to toliko posebno u obliku te staze.

Trenutak za to je bio više nego odličan. Bio je petak, bio je u Amsterdamu, a utovar je bio za dva dana, u ponedeljak. Dakle, ispred je njega je bio vikend i poprilično mnogo slobodnog vremena.

Seo je na klupu i već na prvu loptu, kao da mu je univerzum poslao znake gostoprimstva, u blizini je začuo: „Ajmo, ća!“ Koliko je svet mali! Digao je pogled i pozdravio dva momka iz Dalmacije, podelio koju neobaveznu sa njima, a posle se okrenuo i punog srca krenuo u upoznavanje Amsterdama. I do željene automobilske staze.

Od Sevilje do Urala – isključivo hladnjačom

Nikada nisam želeo da svedem vozački život samo na međunarodne i tranzitne dozvole, kaže nam Milorad Cimeša dok nas kroz slikovit razgovor vodi od Sevilje do Urala, prepričavajući mnogobrojne anegdote i zanimljivosti…

Odmeren, elokventan i vrlo živopisan, naš sagovornik je specifičan i po tome što i danas, skoro 20 godina kasnije, brani boje istog tima u kome je počeo svoju vozačku karijeru. Za volan je u firmi Perić Trans seo 2003. i od tada vozi širom Evrope, ali – isključivo hladnjaču.

– Još dok sam bio u ulozi posmatrača hladnjača se izdvajala, jer je imala svoje specifičnosti, činila mi se kao čista i naoko vrlo lepa kompozicija. Prednosti hladnjače su što vozač može u pravom smislu da drži do pedanterije i čistoće – objašnjava.

Najranije afinitete prema točkovima osetio je u selu nadomak Gline, gde je rođen 16.2.1971. Prvo su to bili dečji motorčići, zatim sportski bicikli, a uporedo s tim, u okviru radnih zaduženja na selu, upoznavanje sa traktorom, automobilom i drugim sredstvima za rad. U ranoj mladosti ta povezanost je narasla u okviru prijateljstva sa tamošnjim instruktorom vožnje, kod koga je, mnogo godina pre nego što je počeo da vozi, položio za B i CE kategorije.

– Posle toga dolaze nezgodna vremena od 1991. Kategorije sam „uradio“ dole, međutim neke ambicije prema transportu nisam imao. Došli smo u Srbiju oko 1995, radio sam u Crnoj Gori, pa se ponovo vratio u Srbiju, ovde se i oženio, dok su mi se roditelji vratili u Hrvatsku. Oko 2003. ponovo srećem instruktora u Perić Transu, gde počinju moji tragovi transporta, a tu i ostaju do današnjeg dana.

Mali verni saputnik

– Šta sve primami čoveka da postane vozač? Mene konkretno, ljubav prema kretanju, promeni prostora, težnja ka novim doživljajima, interakciji, komunikaciji. Način da povežem ugodno sa korisnim.

Oduvek je, dodaje, voleo istoriju i imao želju da kroz istoriju i istorijska dešavanja dokuči što više o različitim narodima i državama, a posao mu je omogućio da se pozabavi i geografijom („Znate kako kažu da su istorija i geografija – sestre od tetke“).

• PROČITAJTE i ostale priče koje smo objavili u rubrici ZA VOLANOM!

– Kada se uz to doda i želja za viđenjem, na primer, Krakova, Vroclava, prolazak ispod Kavkaza… Prošetati golom nogom, videti te ljude, njihov način života, običaj… Sve u svemu, nisam želeo da svedem vozački život samo na međunarodne i tranzitne dozvole.

Milorad vozi DAF-a, a dosada je isprobao i Mercedes i Iveco. Kaže da je vozačima danas mnogo lakše da uđu u profesiju, zahvaljujući napretku u tehnologiji.

– Ranije, kada su se pretežno koristili manuelni menjači, počeci su mogli da budu malo nezgodni. Takođe, nije bilo ni tehnologije koja danas pomaže, na primer, u držanju rastojanja među vozilima, koje je kruna bezbednosti. Međutim, i tada ko je voleo posao i išao više srcem nego egzistencijom – iako ne osporavam ni ovaj motiv, nije imao problema.

Svoju ljubav prema kretanju vrlo često deli i sa porodicom, te nam otkriva da su mu deca nebrojeno puta bili saputnici na putovanjima. Kada to nije slučaj, u kabini mu se uvek nađe neki njihov crtež, kao znak pažnje i motiv da vozi dalje.

U zdravom telu zdrav duh

– Treba voditi računa o načinu ishrane koliko god je to moguće. Pošto je posao takav, da se dnevno sedi od osam do 10h, hormon gladi je pojačan, da kažemo, zbog disproporcionalnosti: zato što neprestano sedimo, pa iz nužde da se nešto radi, da se aktiviraju ruke – dohvati se frižiderčić, neke grickalice…

Uz to, pravilan položaj tela u toku vožnje, a posle vožnje, fizička aktivnost, dakle – opet kretanje, ali peške. To je proveren recept Milorada Cimeše. A „tajni sastojak“ za istrajnost je…

– Vera je ono što čoveka može da podigne, izvuče. Verujući u sutra, ne možeš potonuti. Mogu se desiti momenti da je glava oborena, oči spuštene, ali… To bude vrlo kratko.

„Za volanom“

U ovom serijalu čeka vas deset priča iz ličnog ugla profesionalnih vozača, a sa našim sagovornicima razgovaraćemo kako o njihovim radnim zadacima i svemu što ih prati, tako i o temama značajnim za profesiju – koje nove tehnologije im pomažu u radu, zbog čega je važno drugarstvo na drumu, kako vide budućnost svoje struke.

Rubriku „Za volanom“ portal PlutonLogistics realizuje u partnerstvu sa brendom VARTA.