Priča o beogradskom slepom šoferu

Povod da se podsetimo dopročinstva i humanosti nam nije potreban. Jedna takva priča je iz predratnog Beograda o Boži Tvrdišiću. Rođen je 1903. godine, nakon nekoliko razreda gimnazije i bravarskog zanata položio je vozački ispit i postao jedan od osnivača Udruženja beogradskih šofera. Posle nekoliko godina rada zdravlje mu se urušilo i naposletku gubi vid.

Udruženje šofera mu je pomagalo i tokom lečenja, kao i u godinama dok se nije privikao se na večiti mrak. Kasnije uzima život u svoje ruke i uz pomoć humanih ljudi pokreće benzinsku pumpu. Na današnjem Trgu Nikole Pašića, uz Dečansku ulicu, tridesetih godina prošlog veka mnogi su pamtili tog neobičnog čoveka koji je prodavao benzin.

Nazvao je svoju pumpu neobičnim imenom – Kod slepog šofera. U početku, posao mu je išao slabo, zarada je bila vrlo mala, a konkurncija u bližoj okolini velika. Udruženje beogradskih šofera je  nastavilo podršku i počelo svoje članove da preusmerava na njegovu pumpu, a okolni trgovci benzina, jednoga dana su se okupili, i napravili presedan – solidarni dogovor među njima bio je da niko ne drži benzin kao artikal, već da svi upućuju vozače kod Tvrdišića. Tako su mu osigurali promet i sprečili nastanak nove konkurencije, koja bi čoveku zle sudbine verovatno zagorčala ionako mračan život.