Iskustvo, karakter, trenutno stanje… – Šta najviše utiče na način VOŽNJE?
Tokom upravljanja vozilom, vozač treba da reaguje na veliki broj istovremenih informacija u sistuacijama koje se neprekidno menjaju. Donošenje odluke o postupcima koje će vozač preduzeti, na osnovu primljenih i obrađenih informacija, predstavlja ponašanje u saobraćaju.
Često se postavlja pitanje da li specifičnosti situacija tokom upravljanja vozilom mogu isprovocirati ponašanja koja inače nisu karakteristična za osobu u brojnim drugim životnim situacijama, ili se čovek i u takvim situacijama ponaša u skladu sa svojim svakodnevnim ponašanjem.
Odgovor na ovo pitanje nije lako dati. To pokazuju i mnogobrojna istraživanja koja iznose dijametralno suprotne stavove, od onih, „da ponašanje vozača u saobraćaju ne mora biti u korelaciji sa ostalim njegovim ponašanjima, bar kada je reč o rizičnom ponašanju“, do onih „da se ljudi prilikom vožnje ponašaju na sličan način kao i u drugim situacijama“.
Bez obzira na to da li postoji određena zavisnost ponašanja vozača i njegovog svakodnevnog načina života, evidentno je da ponašanje vozača zavisi od sposobnosti i veština koje vozač poseduje kao ličnost, kao i njegovog trenutnog psihičkog stanja. Ovi faktori direktno utiču na kvalitet i brzinu reagovanja vozača, od čega će zavisiti njegova bezbednost, kao i bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju.
U praksi se veoma često poistovećuju pojmovi sposobnost i veština. I pored velike sličnost ova dva pojma treba posebno razmatrati jer:
- sposobnosti – omogućavaju realizaciju neke aktivnosti, dok
- veštine – predstavljaju razvoj i nadgradnju postojećih sposobnosti, odnosno veštine su naučene sposobnosti – stvari koje radimo dobro.
Sposobnost procenjivanja brzine i način upravljanja pri toj brzini spada u domen veština, dok odluka vozača o brzini kojom će se kretati spada u domen ponašanja.
Veštine upravljanja vozilom, odnosno vozačke veštine predstavljaju skup pravilnih, brzih i ekonomično izvedenih aktivnosti, kojima se reaguje na promenljive uslove u saobraćaju. To su naučene praktične radnje koje vozač može izvoditi potpuno svesno, automatski – nesvesno ili delimično svesno.
Na sticanje i razvoj vozačkih veština poseban značaj imaju:
- psiho-motorne i perceptivne sposobnosti (senzorne sposobnosti, motorne sposobnosti, vreme reagovanja, koncentracija i pažnja),
- edukacija (obuka) i
- iskustvo.
Edukacija učesnika u saobraćaju, koja se realizuje kroz saobraćajno vaspitanje, obrazovanje i osposobljavanje, predstavlja osnov unapređenja saobraćajne kulture. Cilj edukacije je sticanje i razvijanje znanja, veština, stavova i navika koji će značajno uticati na ponašanje svih učesnika u saobraćaju i izvršiti promenu svesti o bezbednom i kulturnom učestvovanju u saobraćaju.
U praksi su prisutne situacije u kojim vozač, usled nedostatka pažnje i iskustva, kao i nedovoljnog znanja i veština, može da izgubi kontrolu nad svojim vozilom i na taj način prouzrokuje posledice, kako za sebe, tako i za ostale učesnike u saobraćaju. Da bi se to izbeglo, potrebno je da vozači poseduju određena znanja i veštine, i da ih neprekidno proširuju i unapređuju.
Sve veštine, pa i veština upravljanja vozilom stiče se i razvijaju kroz demonstraciju i simulaciju.
Demonstracija se realizuje na taj način što instruktor/predavač:
- kandidatima pokazuje način na koji se realizuje neka aktivnost realizuje,
- omogućava kandidatima da uz njegov nadzor uvežbavaju izvršenje neke aktivnosti,
- ukazuje kandidatima na greške i pruža im pomoć da ih otklone,
- ocenjuje samostalno izvršenje aktivnosti, odnosno stečenu veštinu od strane kandidata.
Simulacija predstavlja kopiranje ili imitaciju realnih životnih/saobraćajnih situacija, primenom sredstava i opreme. Na ovaj način kandidatima se omogućava:
- razvijanje i uvežbavanje veština koje su im značajne u situacijama kada im je život ugrožen,
- uvežbavanje složenih tehničkih i mehaničkih veština, kao i veština donošenja odluke u opasnim situacijama, i
- primenu principa naučenih iz iskustva.
Vozačko iskustvo u velikoj meri utiče na rizik nastanka saobraćajnih nezgoda. Rizično ponašanje je posebno izraženo kod vozača koji imaju malo, odnosno nedovoljno vozačkog iskustva.
Ovo je dokazano istraživanjima koja su sprovedene u Srbiji, kojima je potvrđen stav da vozački staž odlučujuće doprinosi bezbednosti vozača.
Najjednostavniji način određivanja vozačkog iskustva je na osnovu ukupnog vozačkog staža, tj. na osnovu broja godina posedovanja vozačke dozvole. Ovaj pokazatelj obično stvara pogrešnu sliku o nečijem iskustv, jer određeni broj vozača nakon sticanja vozačke dozvole nimalo ili veoma malo upravlja vozilom.
Mnogo pouzdaniji pokazatelji iskustva vozača su: efektivni vozački staž ili broj pređenih kilometara, jer su to pokazatelji koji ukazuju na intenzivno i aktivno upravljanje vozilima. Na osnovu ovih pokazatelja sve vozače možemo podeliti na:
- neiskusne vozače (vozače početnike) – do 5 godina vozačkog iskustva,
- nedovoljno iskusne vozače – od 5 do 10 godina vozačkog iskustva,
- iskusne vozače – od 10 do 20 godina vozačkog iskustva, i
- veoma iskusne vozače – preko 20 godina vozačkog iskustva.
Istraživanjima je uočeno da vozači koji imaju do 5 godina vozačkog staža, čine više od 40% svih vozača učesnika saobraćajnih nezgoda.
Pored toga što vozačko iskustvo smanjuje mogućnost nastanka saobraćajnih nezgoda, ono smanjuje i posledice saobraćajnih nezgoda. Za sticanje iskustva u vožnji potrebno je da prođe određeno vreme. U kategoriju neiskusnih, odnosno vozača s nedovoljno iskustva najčešće spadaju mladi vozači, tj. vozači od 15 do 30 godina starosti.
Radnje kao što su promena brzine, gledanje u retrovizor, upravljanje, pravilna procena situacije i odgovarajuće reagovanje – vremenom postaju „automatske“. Međutim, kod mladog vozača ove radnje zahtevaju misaonu aktivnost i razmišljanje, što može da omete njegovu pažnju sa puta. Zbog toga mladi vozač lako postane preopterećen i njegova sposobnost da izvršava više akcija istovremeno je relativno loša.
Rizik učešća mladih vozača u saobraćajnim nezgodama je 3 do 4 puta veći u odnosu na ostale starosne kategorije vozača.
U svakom poslu dešavaju se i čine greške. Tokom kretanja vozila, greške se češće dešavaju i rizik njihovog nastanka je veći nego kod drugih delatnosti ljudskog života i rada. Svaka greška u saobraćaju predstavlja potencijalnu opasnost, koja može da dovede do nastanka saobraćajne nezgode, čime se ne dovodi u opasnost samo počinilac greške, nego su opasnosti izloženi i drugi učesnici u saobraćaju.
Sa stanovišta bezbednosti saobraćaja i sistema vozač-vozilo-put-okolina najznačajniju ulogu ima čovek, tj. vozač predstavlja osnovni faktor rizika u saobraćaju.
On je najčešći uzročnik saobraćajnih nezgoda i njegove sposobnosti, veštine, znanja, pristup i ponašanje su osnovni činioci bezbednosti saobraćaja. Poboljšanje celokupnog ponašanja vozača u saobraćaju, odnosno razvoj njegovih znanja, kao i razvoj i unapređenje njegovih sposobnosti i veština, predstavlja osnov za kvalitetno i bezbedno upravljanje vozilom.
