PRIČE sa železnice: Petar Milanović, najmlađi mašinovođa južno od Resnika
Profesionalni angažman Petra Milanovića (21), najmlađeg mašinovođe na barskoj pruzi, teško je shvatljiv za većinu njegovih drugara sa kojima je rastao na užičkoj kaldrmi. Pisku lokomotive radovao se, kaže, više nego zvuku očeve tambure. Železnička stanica bila mu je, takoreći, ispred zgrade, pa ne čudi što je zbog svoje opsesije vozovima kao klinac više vremena provodio na staničnim peronima nego na sportskim igralištima uz Đetinju. Kada iz osnovne škole bežiš vozom u Požegu smatrajući da su najvažnija dešavanja baš u tamošnjem železničkom čvoru, jasno je da ćeš pre ili kasnije završiti u plavoj uniformi.
– Viđali su me ljudi, dok sam još bio dete, kako stojim pored staničnih skretnica i satima piljim u teretne lokomotive. Majka me je u nekoliko navrata odvlačila sa pruge čudeći se mojoj neobičnoj strasti. Nikako joj, kao inženjeru poljoprivrede, nije bilo jasno otkuda mi „žica“ za branšu sa kojom niko u familiji nije imao dodira. Otac mi je muzičar, sestra se bavi istim poslom. Ne znam, zaista. Biće da sam povukao na daljeg strica, u trećem kolenu. Taj, inače, radi na održavanju telekomunikacija u deonici TT Požega – priča za list Pruga mašinovođa Petar Milanović.
Po završenoj osnovnoj školi upisuje smer „Tehničar vuče“ u beogradskom ŽTŠ-u. Za maturski ispit izabrao je temu „Informaciona tehnologija rada“. Na briljantnoj odbrani mature čestitali su mu ne samo profesori već i školski drugovi koji su uživali u Perinim britkim odgovorima i zavidnoj oratorskoj veštini.
Kompanija Srbijavoz primila ga je u svoje redove na jesen 2022. godine, a godinu dana kasnije već je bio u upravljačnici jednoposeda na lokomotivama serije 413, 441, 461.
Bilo kako bilo, od kolege Petra Milanovića mlađeg mašinovođe na potezu od Resnika do Bijelog Polja (u ovom trenutku) nema. Kolege ga hvale, kažu da je prilično rutiniran za nekoga ko je u kabini „Šveđanke“ jedva nekoliko meseci. S obzirom na to da Štadlerovim garniturama upravlja najčešće u pravcu Beograda, ili ode na drugu stranu do Prijepolja, pa se lokomotivom (kasno noću) vraća u Užice, reklo bi se da barsku prugu jako dobro poznaje.
– Ljudi generalno, to je neki moj utisak, sve manje paze na putnim prelazima u ravničarskom delu koloseka. Od Resnika do Valjeva, takvih drumsko/pružnih prelaza ima ukupno dvadeset i osam. Najveće glavobolje zadaju nam nesavesni vozači putničkih vozila na divljim prelazima između Bele Reke i Vreoca – govori.
– Krenuo sam pre nepunih mesec dana regio vozom iz Beograda ka Valjevu. Na divljem prelazu, negde kod Stepojevca, kao da sada gledam tu situaciju, izlazi „Renoov senik“ pravo na prugu. Bukvalno, kao da prelazi preko mosta. Kada sam spazio auto, bio je jedva 50 metara udaljen od mene. Kretao sam se prema njemu brzinom od 90 km/h. Počinjem da sviram, zavodim kočenje momentalno i svojim očima ne verujem šta gledam. A gledam u užas! U kolima sede tri muškarca bez panike na licu, kao da su nasred makadamskog puta. U poslednjem trenutku, sva trojica me tupo pogledaše i tog sekunda, vozač naglo daje gas. Izmiču mi skoro ispred nosa, a zatim „mrtvi hladni“ nastavljaju dalje i na identičan način prelaze preko industrijskog (TENTovog) koloseka. Nalet je samo pukim čudom izbegnut, ali njih to, vidim, uopšte ne dotiče. Da su bar klimnuli glavom ili mi se obratili nekim izvinjavajućim gestom. Vulgarnom mimikom još mi dadoše do znanja da ih saobraćajni propisi uopšte ne dotiču – slikovito portretiše aktere nemilog događaja Pera Milanović, priznajući da se zbog doživljenog stresa nije sabrao u glavi sve do Vreoca.
Situacije sa divljim životinjama koje se „pravo niotkuda“ stvore na pruzi, odavno je prestao da broji. Veća je verovatnoća, kaže, naleteti na srnu ili lane duž zlatiborskog pružnog koridora, nego na slučajnog ljubitelja prirode dok odsutno korača po tucaniku.
Deonicu od stanice Užice teretna do Rače prepešačio je u tinejdžerskom periodu sa drugovima u jednom cugu. Kroz zlatiborski tunel iskoračao je bar dva puta iz čiste znatiželje i to pre nego što je uopšte seo u upravljačnicu.
– Krenuli smo proletos ka Bijelom Polju iz Užica. Posle sat i po vremena, u blizini Pribojske banje primećujem da nešto dimi iz točka vozne lokomotive. Zapalio mi se ležaj, pa odmah sviram pet puta kratko (signalni znak „opasno – koči“). Točak je bio toliko usijan da sam pomislio, mora da u njemu ima bar 500 Celzijusovih stepeni. Stajali smo čitavu noć na otvorenoj pruzi, dok konačno nisu došli iz Sekcije po nas i sanirali havariju – evocira sveže uspomene sa barskog koridora mladi kolega iz „Srbijavoza“, a već sledećeg trenutka žustro kreće ka staničnom peronu da preuzme „Rumunku“ (461). Javili mu upravo iz „Vuče“ da mašinu odmah potera prema Sevojnu.
Izvor: Informativni list Železnice Srbije Pruga, autor A. Ranković
Foto: Petar Milanović, lična arhiva