Sunčica Savović, Udruženje Žita Srbije – Zabrana izvoza nenadoknadiva šteta za srpsku privredu

Celokupan žitarski sektor u Srbiji od početka izbijanja krize u Ukrajini suočava se sa velikim poteškoćama, koje nastavljaju da se nižu. Posledice višenedeljne zabrane izvoza odrazile su se na sve učesnike u lancu – iako je uvođenjem izvoza u okviru kvota napravljen pomak, daleko smo od rešenja. Kada je reč o logistici, koja je i u redovnim okolnostima bila opterećena, breme je danas još mnogo teže – broj plovila na Dunavu je umanjen, nema dovoljno vozača kamiona…

Neposredno nakon poslednje odluke Vlade Srbije, da od 15. maja izvoz brašna iz Srbije bude slobodan, ali da plasman pšenice i kukuruza u inostranstvo i dalje ostane ograničen kvotama, PlutonLogistics razgovarao je sa direktorkom Udruženja Žita Srbije Sunčicom Savović.

– Svesni smo činjenice da trenutno ništa nije normalno jer je u neposrednoj blizini ratno stanje. Nas to dodatno pogađa jer je u pitanju Crnomorski region kome i mi pripadamo kada je u pitanju trgovina žitaricama i uljaricama – kaže naša sagovornica.

PL: Zabrana izvoza žitarica i ulja iz Srbije bila je na snazi više od mesec dana. Na koji način se ona odrazila na privredu?Da li je bilo slučajeva da je neko od izvoznika bio pozvan na sud zbog nepoštovanja ugovornih obaveza?

– Odluka o privremenoj zabrani izvoza pšenice, kukuruza, suncokretovog ulja i pšeničnog brašna bila je zvanično na na snazi od 11. marta do 21. aprila ove godine, ali kako su se na sledeću Odluku Vlade o privremenom ograničenju izvoza nadovezali i prvomajski praznici, izvoz na sve destinacije gde naša pšenica, kukuruz, brašno i suncokretovo ulje odlaze u redovnim okolnostima nije bio moguć sve do 4. maja. Izvoz pšenice i kukuruza tokom ovih 7 nedelja bio je dozvoljen samo prema Posebnom aktu Vlade za Albaniju, Italiju i Severnu Makedoniju, a flaširanog rafinisanog suncokretovog ulja isključivo za Severnu Makedoniju, i to u ograničenim količinama.

Selektivan odabir tržišta za izvoz od strane nadležnih stvorio je probleme izvoznicima na tržišta koja nisu bila odobrena i jedan broj ugovora sigurno će završiti na međunarodnoj arbitraži što će stvoriti ozbiljne finansijske probleme izvoznicima koji će nadoknadu morati tražiti od države, dok se na domaćem tržištu već vode sudski sporovi, a imamo i najave nekoliko arbitraža u okviru Arbitražnog suda Udruženja Žita Srbije.

Grešku sa zabranom izvoza napravila je Vlada davne 2008. godine kada je zbog velike tražnje i visokih cena zabranjen izvoz pšenice i kukuruza iz Srbije zbog čega su nam ostale velike prelazne zalihe koje smo teško prodavali u naredne dve godine po skoro duplo nižim cenama. Sličan scenario bi se mogao ponoviti i sa pšenicom roda 2021. godine.

Definitivno smo propustili pogodne trenutke za prodaju, dalje – proizvođači su bili prinuđeni da kupuju komponente za prolećnu setvu po tržišnim cenama dok svoju robu nisu imali kome da prodaju i kako da naplate, a izvoznici su bili sprečeni da obavljaju svoju osnovnu delatnost, prihoduju i time obezbede priliv finansijskih sredstava na domaće tržište.

PL: Kako danas izgleda situacija i da li je šteta koju su privrednici pretrpeli nadoknadiva?

– Situacija nije mnogo drugačija ni tokom ovih nekoliko dana od kako je izvoz u okviru kvota krenuo, jer je likvidnost na tržištu zanemarljiva – sav novac i dalje je zarobljen u robama.

Od trenutka kada je izvoz u okviru dozvoljenih kvota krenuo pojavio se i problem kod izbora ugovora o prodaji pšenice i kukuruza koji će biti izvršeni. Naime, ugovorene količine za prodaju pšenice i kukuruza roda 2021. kod naših velikih izvoznika daleko nadmašuju 30.000 tona koliko je maksimalno moguće bilo zahtevati po jednom pravnom licu u okviru majske kvote. A zatim za prvu kvotu svim izvoznicima odobrena je količina od 43.3% od ukupno zahtevane količine za izvoz kukuruza.

Naši internacionalni kupci većinom su insistirali na izvršenju ugovora sa nižim cenama koje su nepovoljnije za naše privrednike, u okviru majske kvote za izvoz kukuruza, što su u mogućnosti da urade jer kod rečnog transporta kupac organizuje kompletnu logistiku, i stavili ih u situaciju da moraju prvo izvršavati obaveze prema jeftinijim ugovorima u nadi da kupci neće odustati kada u okviru junske kvote dođu na red za izvršenje i ugovori sa boljim cenama.

Dakle, šteta koju su pretrpeli svi učesnici u žitarskom sektoru je nenadoknadiva.

PL: Kako se u praksi realizuje izvoz u okviru kvota? Da li su ispunjeni i ostali zahtevi žitara i kakva su vaša dalja očekivanja? 

– Odluka Vlade da umesto privremene zabrane izvoz reguliše mesečnim kvotama od po 150.000 tona za pšenicu i kukuruz jeste korak napred, ali svakako nije idealno rešenje za naš izvoz žitarica. Mi se iskreno nadamo da je to samo početak još uspešnijeg dijaloga sa našom Vladom, utemeljenog na argumentima i realnom stanju na našem tržištu i u našim zalihama i da će Vlada naći razumevanja i poverenja da izađe u susret našim zahtevima u potpunosti.

Naš predlog za prvu, majsku kvotu za pšenicu i kukuruz bio je na nivou od po 350.000 tona – naknadno usvojenom Odlukom 30. aprila Vlada je odobrila izvoz 220.000 tona pšenice, a kvota za kukuruz ostala je na nivou od 150.000 tona – i podrazumevao je sistemsko softversko praćenje količina od strane carine, na isti način na koji je Uprava carina pratila u prethodnom periodu izvoz pšenice i kukuruza u Albaniju, Italiju i Severnu Makedoniju odobren Posebnim aktom Vlade. Podnošenje zahteva za izvoz, čekanje na odgovor od strane komisije koja izdaje dozvole i linearna umanjenja traženih količina za izvoz po izvozniku u određenom procentu, jer ukupno predati zahtevi od strane izvoznika prelaze količine predviđene za izvoz kvotama, znatno su usporila izvoz i stvorila niz problema.

I za pšenicu i za kukuruz i za rafinisano suncokretovo ulje i za brašno – svakom izvozniku odobrava se samo jedna dozvola, za dve ili tri robe istovremeno! Uprava carina zahteva da original dozvole bude prisutan na svakom mestu utovara kako bi dežurni carinik ručno otpisivao utovarene količine od ukupno dozvoljenih količina, što nas je dovelo u nemoguću situaciju – svi izvoznici prinuđeni su da svoje dozvole za izvoz vozaju po celoj Srbiji, od utovarnog mesta do utovarnog mesta, što značajno usporava tempo izvoza. Još jedno nerealno očekivanje Komisije koja odobrava izvozne dozvole je očekivanje da se izveze tačno 80% od odobrenih količina za izvoz kod rasutih tereta i tu je svakako neophodno predvideti opciju + ili – 10%.

Takođe, tražili smo i kvotu za izvoz nerafinisanog suncokretovog ulja koju nadležni nisu odobrili.

Dakle, naši zahtevi nisu usvojeni u potpunosti i usled načina na koji se izvozne kvote administriraju, što usporava izvoz u značajnoj meri, problemi se nižu i dalje. U Srbiji mesec i po dana pred novu žetvu ima oko milion tona pšenice iznad domaćih potreba i sve i da imamo dozvolu da izvezemo ukupne količine to logistički nije moguće, a na stranu to što tražnja za pšenicom starog roda na izvoznom tržištu pada iz dana u dan.

Na međunarodnom tržištu ugovara se prodaja pšenice i kukuruza novog roda, a kod nas ni to nije moguće jer niko od internacionalnih kupaca ni domaćih izvoznika ne može da preuzme toliki rizik i da sklapa nove ugovore u situaciji kada se ne zna ni u kojoj količini će svakom izvozniku biti odobrena dozvola za izvoz niti u kom vremenskom periodu naša Vlada ima nameru da izvoz ograničava.

Takođe, žetva pšenice i ječma je za mesec i po dana, a silosi su nam puni što će otežati uslove prijema i skladištenja novog roda, a o pripremi silosa za prijem i zaštiti kvaliteta starog i novog roda da i ne govorimo. Većina silosa opterećena je robom koja nema kupca na domaćem tržištu i ako se tempo izvoza ne ubrza novi rod pšenice neće imati gde da se smesti. Prenatrpani silosi bez mogućnosti eleviranja robe stvaraju sve preduslove za pojavu štetočina što će nepovratno narušiti kvalitet oba roda pšenice – i prošlogodišnjeg i novog.

PL: Odavno je poznato da, i kada nema nikakvih otežavajućih okolnosti, logistika kod nas ne funkcioniše idealno. Koji su glavni izazovi u oblasti logistike i transporta sa kojima se izvoznici trenutno suočavaju, imajući u vidu sve globalne prilike, a prvenstveno naravno krizu u Ukrajini? U kojim „tačkama“ je situacija najkritičnija, gde smo najviše pogođeni?

– Izvoznici ne upravljaju transportnom logistikom, ispunjenje kvote zavisi i od činjenice da li je kupac spreman i voljan da postavi transportna sredstva na utovar i ispuni svoju ugovornu obavezu. U tom slučaju nerealno je da izvoznici budu odgovorni za neispunjenje kvote jer nisu u mogućnosti da utiču na činjenicu da li kupac ima ili nema objekat za utovar. I pored dobre volje obe ugovorne strane može se desiti objektivna sprečenost za utovar – na primer da zbog kvara na železničkoj mreži kasni voz, a ima i slučajeva kada kupac ne želi da preuzme robu, jer je ugovor istekao.

Logistika je u današnje vreme izuzetno opterećena, broj plovila na Dunavu je umanjen, nema dovoljno vozača kamiona i ugovorne strane nisu u mogućnosti da objektivno procene svoje logističke mogućnosti za ispunjenje ugovora.

Količine u komercijalnim ugovorima se zaključuju spram transportne logistike kupca. Jedan ugovor za voz je na primer 1.600 tona, jer kupac ima voz koji je te nosivosti – ukoliko se izvozniku odobri kvota od 600 tona po predmetnom ugovoru, kupac nema ekonomsku opravdanost da šalje voz i da povlači taj ugovor. Isti je slučaj i sa baržama gde smo i najviše pogođeni usled smanjenja broja dostupnih plovila na Dunavu. I dalje je veliki problem i broj dostupnih železničkih vagona za transport rasutih tereta, kao i broj dostupnih manevarki, a od početka svetske pandemije na ovamo pojavio se i manjak radne snage – posada rečnih brodova i vozača kamiona.

PL: Kakva su vaša očekivanja u narednom periodu i na koji način bi nadležni trebalo da reaguju kako bi pomogli izvoznicima da se ovi problemi ublaže?

– Svesni smo činjenice da trenutno ništa nije normalno jer u neposrednoj blizini je ratno stanje. Nas to dodatno pogađa jer je u pitanju Crnomorski region kome i mi pripadamo kada je u pitanju trgovina žitaricama i uljaricama. Iz tog razloga razumemo zabrinutost i želju Vlade da učestvuje u procesu izvoza. Takođe smatramo da bi Vlada to trebalo da radi, ako već smatra da je neophodno, tako da u poremećenim uslovima trgovanja pomogne privrednicima i istovremeno zaštiti domaće tržište, a ne da se izvoznicima otežava poslovanje i na domaćem tržištu stvaraju prekomerne zalihe i nelikvidnost domaćih privrednika – trgovaca na domaćem tržištu i proizvođača koji još uvek nisu prodali prošlogodišnji rod.

Od nadležnih očekujemo da se u što kraćem roku razjasni način trgovanja novim rodom i ako je procena da se izvoz i dalje mora iz njima poznatih razloga administrativno regulisati da načini regulisanja izvoza budu takvi da u što manjoj meri otežavaju poslovanje privredi i da mere budu transparentne i vremenski oročene. Nadležni generalno mogu mnogo pomoći u unapređenju logistike, ne samo novim investicijama već i rešavanjem trenutnih problema.

Uspešan primer saradnje u prošloj godini je kada je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture na predlog članica Udruženja Žita Srbije uspelo da dogovori sa nadležnim hrvatskim ministarstvom kamionski saobraćaj na relaciji Sot-Bačka Palanka, čime je znatno skraćen put robe iz Srema do Bačke.

A sa druge strane imamo i loš primer kada mala nosivost jednog železničkog mosta usporava i poskupljuje naš izvoz za Italiju, a železnica i nadležni ne reaguju na predloge privrede. Takvih primera ima mnogo, samo neko od nadležnih treba da se ozbiljno posveti problemima sa logistikom i u untrašnjem transportu, jer svaki rešen mali problem značajan je korak napred za našu privredu.

PL: Ukoliko stavimo ove trenutno aktuelne prilike po strani i govorimo o redovnim okolnostima, da li je – i šta – konkretno urađeno da se uslovi za transport žitarica značajnije poboljšalju u protekle dve godine, od kada smo poslednji put razgovarale o ovoj temi?

Logističke prepreke za efikasan transport žitarica identične su kao i pre dve godine. Kada je u pitanju železnički transport problem je nedostatak silosa sa pristupom prugama i stanje pruga.

Situacija sa vagonima za prevoz rasute robe nešto je bolja, ali manevarki nema dovoljno.

Što se tiče rečnog transporta, najveći problemi su nedostatak silosa na vodi i dugo čekanje na utovar barži zbog udaljenosti silosa od mesta utovara. Dugo čekanje na utovar robe često krcatelje dovodi u situaciju da plaćaju dangube. Utovar u lukama se vrši po redosledu prispeća plovila i tu je potrebno uspostaviti bolju komunikaciju između luka i krcatelja kako bi se izbegle enormne gužve i čekanja i po nekoliko konvoja na utovar. Tokom prethodne dve godine ništa nije unapređeno po tom pitanju.

Na ovogodišnjim konsultacijama Agencije za upravljanje lukama pokrenuli smo pitanje uspostavljanja onlajn sistema pristupa LINE UP podacima preko kog bi krcatelji, koristeći jedinstvene podatke za logovanje koji bi bili aktivni isključivo kada barža stigne u luku, mogli da vide kada su njihova plovila na redu za utovar, odnosno njihove brojeve i koliko ih je još ispred njih na redu. Nadamo se da ćemo u kraćem vremenskom roku zajedničkim naporima sa Agencijom za upravljanje lukama naći rešenje za ovaj veliki problem. U našim lukama i dalje se pretežno tovari roba direktnom manipulacijom iz kamiona preko levka, gde brzina utovara zavisi od kamionskog transporta. I tamo gde postoji silos izvoznici često biraju, zbog uštede, direktnu manipulaciju što usporava utovar.

Za unapređenje rečnog transporta i dalje su neophodna ulaganja u skladišnu infrastrukturu, odnosno izgradnja silosa na rekama, zatim ulaganja u lučku infrastrukturu – izgradnja i rekonstrukcija luka, razdvajanje terminala za utovar robe, obnova rečne flote. Ono na čemu Udruženje takođe i dalje insistira je izdvajanje terminala za utovar žitarica i uljarica. Tokom prethodne dve godine najsvetliji primer što se tiče ulaganja u lučku infrastrukturu i unapređenje uslova rada i manipulacije robe svakako je Luka Bogojevo na Dunavu.