Faktor Tramp u smederevskoj Železari – Hoće li američke carine pogoditi našeg kapitalca?

Američki predsednik Donald Tramp nikada nije bio u selu Radinac kod Smedereva, ali bi jedna njegova odluka mogla da promeni ne samo život stanovnika u ovom mestu, već i da poremeti neke nacionalne račune cele srpske ekonomije.

U ovom selu nadomak Smedereva nalazi se železara HBIS grupa, a jedna od prvih mera koju je Tramp doneo nakon što je preuzeo drugi predsednički mandat je da uvede carine od 25% na uvoz čelika i aluminijuma. Oko uticaja američkih sankcija na NIS ovih nedelja se puno govori, ali uticaj tih carina na smederevsku železaru malo ko spominje.

Ako je Tramp hiljadama milja daleko od nas, ako u Ameriku ne izvozimo čelik, ako američka kompanija nije vlasnik železare u Smederevu, ako je Srbija za svetsku proizvodnju čelika sa učešćem od 0,072% manja i od statističke greške, kakve onda ima veze s nama ova odluka američkog predsednika?

Ni u Trampovom prvom mandatu njegova odluka da 2018. godine uvede carine na uvoz čelika od 25% i aluminijuma od 10% nije imala nikakve veze s nama. Ali, pre svega kao posledica te odluke, koja je zatim proizvela niz kontra-mera iz Amerike, ali i Evrope, Železara u Smederevu danas posluje s gubitkom, što je, takođe, u javnosti malo poznata stvar.

Početak problema

Nedavno je povodom Dana državnosti predsednik Aleksandar Vučić odlikovao i menadžment železare HBIS, ali od kada čeličana nije više u državnom vlasništvu, kao da je prestalo interesovanje javnosti za probleme u poslovanju ove kompanije. Ovi današnji problemi nemaju mnogo veze sa načinom na koji Kinezi upravljaju železarom.

Sve je počelo u januaru 2019. godine kada je Evropska unija, na predlog Evrofera, moćnog udruženja evropskih proizvođača čelika, trećim zemljama uvela kvote, odnosno ograničenja na uvoz čelika u EU. Na tom spisku trećih zemalja bila je i Srbija. I prema toj kvoti, koja se kasnije postepeno povećavala, sve treće zemlje su do kraja juna te godine mogle da izvezu samo 3,3 miliona tona čelika. O koliko maloj kvoti je reč govori podatak da je prethodne 2018. godine samo Srbija u EU izvezla milion tona čelika. A kvota na uvoz od 3,3 miliona tona je bila zajednička i odnosila se na sve treće zemlje, uključujući i Kinu i Indiju, koje su svetske velesile kada je reč o proizvodnji čelika. Na spisku su bili još i Brazil, Ukrajina, Koreja, Rusija i Iran.

To je značilo da sve ove zemlje u EU mogu da izvoze čelik bez carina samo dok se ne dostigne ovo ograničenje. Posle toga primenjivala se carina od 25%, što je znatno podizalo cenu čelika iz uvoza na evropskom tržištu. Ta kvota se, prema odluci Evropske komisije, kasnije povećavala na par meseci, pa je tako za 2020. bilo predviđeno da iz trećih zemalja EU može da uveze 8,6 miliona tona, a u 2021. godini tek nešto malo više od 9 miliona tona.

Odgovor na pitanje zašto je Evropska komisija uvela ova ograničenja koja su se odnosila i na Srbiju, i koja važe i do današnjeg dana, dosta je složen. Prvo, Donald Tramp je tada uveo carine od 25% koje su se odnosile i na Evropsku uniju. A evropsko tržište čelika već je bilo zapljusnuto ponudom jeftinog čelika iz Kine. Kao posledica tih okolnosti u zemljama EU, koja je i nastala kao zajednica za ugalj i čelik, je u industriji čelika ugašeno nekoliko hiljada radnih mesta.

Ukupan uvoz čelika u zemlje EU jeste rastao, pa je tako u prvom polugodištu 2018. godine dostigao 17,4 miliona tona u odnosu na 15,4 miliona tona u istom periodu prethodne godine. Kakve je to posledice imalo po evropsku privredu vidi se iz još jednog podatka. Te, 2018. godine čak 4.000 radnika u evropskoj industriji čelika ostalo je bez posla.

U to vreme izvoz čelika iz Srbije u EU je za ukupno evropsko tržište bio zanemarljiv (oko jedan odsto), ali je druga stvar za Evrofer bila razlog za uzbunu. Evropski proizvođači čelika nisu imali nikakav problem sa smederevskom železarom dok je bila u državnom vlasništvu, ali ih je itekako plašila kineska čeličana nadomak Evrope.

Čak su smederevsku čeličanu u jednom od svojih javnih negodovanja opisali kao kineskog trojanskog konja.

Dolazak Kineza

I to se dogodilo odmah, 2016. godine, kada je HBIS došao u Smederevo. U oktobru te godine prvo su zvanično zatražili od Evropske komisije da evidentira uvoz čelika koji u EU stiže iz trećih zemalja. Posebno je bila apostrofirana železara u Smederevu, za koju su tvrdili da agresivno povećava izvoz. Za samo godinu dana je izvoz u Evropu sa 700.000 dostigao milion tona čelika.

Pre nego što je kineski HBIS stigao u Smederevo, problem železare činio se kao nerešiva jednačina. Nakon što je krajem decembra 2011. godine država od američkog U.S. Steel-a, koji se povukao, železaru otkupila za jedan dolar, Srbija je iz budžeta samo za zarade radnika sve do juna 2016. godine, kada je kineski HBIS kupio čeličanu, potrošila više od 300 miliona evra.

Kompanija je uglavnom proizvodila gubitke, a podaci Svetske asocijacije za čelik pokazuju da je na kraju 2015. godine, dakle dok je železara još bila u državnom vlasništvu, u Srbiji proizvedeno oko 900.000 tona čelika. U vreme dok je američki U.S. Steel bio vlasnik, godišnji rekord bio je 2,2 miliona tona.

Kada je 16. aprila 2016. godine u Smederevu potpisan ugovor sa HBIS-om tadašnji ministar privrede Željko Sertić ga je poljubio i podigao u vis, a nebom iznad Radinca pukao je vatromet u bojama duge. Još tada je bilo jasno da EU ne gleda blagonaklono na dolazak Kineza u Smederevo, jer je tadašnji šef Delegacije EU u Beogradu Majkl Devenport rekao kako je „Evropska komisija postavila pitanja u vezi sa prodajom železare u Smederevu i očekuje odgovore od vlasti u Srbiji“.

Država je tada sve dugove preuzela na sebe i Kinezi su biznis preuzeli neopterećeni starim teretom Železare, ali su još iste godine uspeli da oporave proizvodnju. I već te 2016. godine HBIS je u Smederevu napravio plus na računu od 10 miliona evra, a ujedno je i proizvodnja čelika u Smederevu dostigla 1,2 miliona tona. Sledeće, 2017. godine proizvodnja je povećana na 1,5 miliona tona, pokazuju podaci Svetske asocijacije za čelik. Godine 2018. Kinezi su se u Smederevu skoro približili američkom rekordu i proizvodnja je dostigla dva miliona tona čelika.

Te godine u januaru, na primer, u odnosu na januar 2017. godine, Kinezi u Smederevu su povećali proizvodnju za čak 100%. Sve vreme, do uvođenja kvota, proizvodnja je rasla a železara je poslovala pozitivno.

Razarajuće kvote

Prva godina kada se u bilansima železare vide silazni trendovi je 2019. Dakle, kada je EU uvela kvote na uvoz čelika iz trećih zemalja uključujući i Srbiju. Te godine ukupna godišnja proizvodnja čelika u Smederevu je pala na 1,9 miliona tona, što je bilo gotovo neosetno. Međutim, već 2020. proizvodnja je pala na 1,4 miliona tona. Te godine HBIS je u Srbiji zabeležio gubitak od 51 milion evra.

To je bila godina kada je pandemija korona virusa takođe uticala na poslovanje železare, ali ni nakon što je korona prošla proizvodnja se nije oporavila. Tokom 2021. i 2022. jeste došlo do blagog rasta (1,6 miliona tona), ali tokom 2023. i 2024. godine proizvodnja je bila na nivou od oko 1,4 miliona tona. Takođe, sa izuzetkom 2021. kada je HBIS u Srbiji ostvario dobit od 202 miliona evra, smederevska železara je od uvođenja kvota stalno bila u minusu.

Poslednji podatak na Agenciji za privredne registre odnosi se na finansijski izveštaj za 2023. godinu – gubitak HBIS-a u Srbiji tada je bio 141 milion evra. Te godine akumulirani gubitak železare iz prethodnih godina već je dostigao 283 miliona evra, i to uprkos činjenici što su sa preuzimanjem železare Kinezi dobili proizvodnju čelika neopterećenu dugovima i što je država 2016. godine sve dugove preuzela na sebe. U to vreme akumulirani dugovi železare bili su na istom nivou kao danas i iznosili su oko 300 miliona evra.

To pokazuje koliko su kvote Evropske unije, koje važe i za Srbiju, veliki problem za Kineze u Smederevu i koliko opterećuju proizvodnju, ali i srpsku ekonomiju.

HBIS sigurno nije došao u Srbiju da pravi neprofitabilan biznis. Nova carinska opterećenja koja uvodi Donald Tramp mogla bi da dovedu do novog odgovora iz Evrope koji bi onda, iako nije namenjen nama nego Kinezima, nas mogao da pogodi.

Baš kao što ni sankcije NIS-u, prema objašnjenju OFAC-a, ne ciljaju srpsku već rusku ekonomiju, ali de facto pogađaju nas, tako bi moglo da bude i sa ovom merom.

Za srpsku ekonomiju i železara u Smederevu je kapitalac. Sa godišnjim poslovnim prihodom od 811 miliona evra u 2023. godini, HBIS u Srbiji pravi oko 1% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ne ohrabruje ni podatak da poslovni prihodi železare u Smederevu padaju. Godine 2022. iznosili su više od milijardu evra. Železara HBIS je i na spisku najvećih izvoznika iz Srbije i godišnje izveze robe u vrednosti većoj od pola milijarde evra. Ova kompanija trenutno zapošljava skoro 5.000 radnika.

Kineski pohod

Nikoga od njih Tramp ne gađa svojom odlukom da uvede carine na uvoz čelika, već pokušava da pogodi Kinu i Evropu. Ali, hoće li selo Radinac kod Smedereva i ovog puta biti pogođeno?

Jer i prošli put Tramp je gađao Kinu i Evropu, a šta se na kraju dogodilo? Kina danas proizvodi više čelika nego što je proizvodila 2018. godine. Te godine proizvela je 928 miliona tona, a ceo svet proizveo je 1,8 milijardi tona – Amerika 86,6 miliona tona, zemlje Evropske unije 162 miliona tona.

A kako ovi podaci izgledaju danas? Kina je i dalje svetska čelična velesila. Od ukupno 1,8 milijardi tona koliko se proizvede na svetu, Kina proizvede više od milijardu tona čelika. Dakle, povećala je proizvodnju. Evropska unija danas proizvodi 109 miliona tona čelika godišnje. Dakle, proizvodnja čelika u Evropi pala je za trećinu. Pala je i proizvodnja čelika u Americi i danas iznosi 72 miliona tona godišnje.

Trampova reindustrijalizacija silom, koja je imala za cilj da stimuliše američke proizvođače čelika da ga proizvode kod kuće, a da uvoz destimuliše, u njegovom prvom mandatu nije uspela. Tramp je gađao Kinu, pogodio Evropu, odmogao američkim proizvođačima čelika. Evropa je 2019. godine kao odgovor na Trampove carine i jeftin kineski čelik takođe gađala Kinu, a pogodila železaru u Smederevu.

I Trampu i Evropskoj uniji su se carine vratile kao bumerang. Kinu, svetsku velesilu u proizvodnji čelika na globalnom nivou, nisu uspeli da pobede. U Srbiji, koja je za kineski obim proizvodnje statistička greška u bilansima, Kina „čelični rat“ gubi. Hoće li Kinezi imati interesa da još dugo gube u Smederevu?

Izvor: RTS 
Foto: Unsplash, ilustracija