Kakve veze Huti imaju sa stranim direktnim investicijama u Srbiji?

Prošle godine u Srbiju je ušlo 4,5 milijarde evra stranih direktnih investicija. To je do sada rekordan godišnji priliv SDI u Srbiju u nominalnom iznosu, nakon 4,4 milijarde evra u prethodnoj godini.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić  je objavio da je i januar dobro krenuo sa prilivom od 118 miliona evra za prve dve nedelje, dan nakon što je u Staroj Pazovi položen kamen temeljac za novu fabriku nemačke kompanije Muehlbauer.

I stručnjaci EBRD su na predstavljanju ovogodišnjeg Izveštaja o tranziciji ocenili da će javne investicije u infrastrukturu i strane direktne investicije biti nosioci rasta od 3,5 odsto ove godine.

Predstavnici države ne propuštaju priliku da istaknu svoje zasluge u privlačenju investicija, ali stručnjaci smatraju da bi dobrim delom za ovo da zahvali, paradoksalno, pogoršanju geopolitičke situacije. Naime, poslednja u nizu kriza, blokada Crvenog mora i Sueckog kanala od strane jemenskih Huta dovela je do novih zastoja u lancima snabdevanja, jer se brodovi sa robom i sirovinama šalju oko Afrike, što produžuje rokove isporuke i troškove transporta. 

Poslednje četiri godine, od pandemije, preko prekida u lancima snabdevanja sa Kinom, posebno čipova, pa preko rata u Ukrajini, naterali su vlasnike kompanija da razmisle o tome da proizvodnju približe Evropi, tzv. niršoringu (nearshoring). Iako je i dalje efikasnije proizvoditi u Kini, više nije jeftinije, kada se uračunaju svi zastoji u isporukama.

Milan Marinković, partner u konsultantskoj kompaniji WM equity partners, smatra da su tri glavna faktora koja određuju priliv SDI u Srbiju.

– Jedan je domaći, koliko smo dobra investiciona destinacija. Nismo loši, ali nismo ni ništa posebno, ni po pitanju radnika, a ni država nije najuređenija. Ali dva su ključna geopolitička faktora koja utiču na strane investicije.

Prvi je zaoštravanje geopolitičke situacije između istoka i zapada. Sa Rusijom je gotovo, ali ostaje da se vidi kako će se razvijati odnosi sa Kinom. Dešava se polarizacija, svrstavanje u blokove i to povećava rizik poslovanja. Srbija pripada Evropi i kako god se budu delile karte mi ćemo biti u zapadnoj zoni uticaja i zato smo interesantni za premeštanje fabrika – ocenjuje Marinković.

Drugi faktor je takođe spoljni, a prema njegovim rečima, posledica je ekonomske politike u zemljama Evropske unije.

– Fiskalni rashodi u zemljama Zapadne Evrope drastično rastu i da bi se to finansiralo oni zaoštravaju poresku politiku. To se posebno odnosi na Nemačku. Povećava se poresko opterećenje i građana i privrede. Kada je ekonomija u konjukturi to se može izdržati, ali kada je u recesiji kompanije dobijaju podsticaj da presele proizvodnju negde drugde – ocenjuje on dodajući da u Francuskoj i Nemačkoj porez na dobit, kao i porez na kapitalnu dobit iznosi preko 50 odsto.

– Kompanije odlučuju da presele proizvodnju, jer imaju podsticaj, ne samo ono što mi dajemo kao subvencije, već poreski podsticaj, jer ovde plate porez na dobit 15 odsto –  objašnjava Marinković.

Prema podacima Narodne banke Srbije za prvih devet meseci prošle godine u Srbiju je ušlo 3,2 milijarde evra stranih investicija. Iz Evrope je došlo dve milijarde, od čega 1,6 milijardi iz EU. Ubedljivo najviše evropskih investicija, 630 miliona evra, je došlo iz Holandije, mada to nije pravo poreklo kompanija koje su investirale budući daje Holandija poznata kao zemlja sa niskim porezima u kojoj se samo formalno registruju kompanije. Druga je Austrija sa 215 miliona evra, pa zatim Rumunija sa 151 milion evra i Nemačka sa 144 miliona evra. Van EU kompanije iz Velike Britanije stigle su investicije od 217 miliona i iz Rusije 148 miliona evra.

Ipak, ubedljivo najveći pojedinačni investitor u Srbiji prošle godine (do kraja septembra) bila je Kina sa 818 mliona evra.

Upravo na ovo ukazuje Branimir Jovanović, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. On ističe da njegov institut radi istraživanje o niršoringu na Balkanu i prvi rezultati pokazuju da njega zapravo nema, već je prisutan proces frendšoringa (friendshoring). Strane investicije zadnje dve-tri godine jesu još uvek velike, oko sedam odsto BDP-a, ali su pre pandemije bile još snažnije, preko osam odsto.

Takođe, ako se pogleda struktura stranih investicija, primetno je da su investicije iz EU nakon rata u Ukrajiini opale malo, a da su u isto to vreme porasle investicije iz Kine. Tako da, umesto niršoringa, rekao bih da više ima frendšoringa, u smislu da EU, sa kojom odnosi nisu baš sjajni, smanjuje investicije, ali Kina, sa kojom su odnosi odlični, povećava“, objašnjava Jovanović.

On se slaže da globalna politička dešavanja iz zadnjih par godina imaju uticaj na trendove u stranim investicijama i povećavaju šanse da zapadne firme investiraju više u region.

– Ipak se čini da Srbija ne koristi tu šansu, pre svega iz političkih razloga. Sa druge strane, politička dešavanja i polarizacija prave da i Kina investira više u region, kako bi se približila Evropi, i politički i ekonomski, i čini se da Srbija ti dobro prolazi – ocenjuje on.

On ističe da čisto sa ekonomske strane, Srbija i dalje jeste atraktivna destinacija za strane investicije.

– Ne samo zbog državnih subvencija i niskih poreza (to nude sve zemlje u regionu), već i zbog povoljne lokacije, još uvek dobrog obrazovanja i kvalitetne radne snage, i investicija u infrastrukturu. Problemi sa korupcijom i vladavinom prava uglavnom ne dolaze do stranih kompanija, jer one rade kao na posebnom ostrvu.

Ono što ja lično smatram da je najvažnije da se razume kada su strane investicije u pitanju je, da one nisu dovoljne. One su potrebne, ali se razvoj države ne može bazirati samo na njima.

Srbija je najbolji primer za ovo. Već dve decenije ima strane investicije od oko šest-sedam odsto BDP-a, među najvišim u Istočnoj Evropi, ali opet ima ekonomski rast od samo dva, tri odsto, što nije dovoljno da se sustigne EU prosek. Ono što fali u Srbiji su domaće investicije, a njih nema i zbog problema sa korupcijom i vladavinom prava, ali i zbog nemanja industrijske strategija – ukazuje Jovanović.

I Branislav Jorgić, vlasnik Jorgić brokera, napominje da strane direktne investicije omogućavaju stabilnost deviznog kursa, ali da domaće investicije daju stabilnost ekonomiji.

– Ipak, o njima se ne priča toliko koliko o stranim investicijama. Ali ne dolaze strane investicije samo kod nas. Mađarska koja je u EU ima veliki priliv investicija, između ostalog i iz Kine. Sa nižim troškovima nego u EU i dalje obrazovanom i kvalifikovanom radnom snagom, ali i državnim subvencijama, strane kompanije i dalje dolaze u Srbiju. Ima investicija kompanija koje dolaze samo zbog subvencija i idu dalje čim one isteknu. Ali više ima ozbiljnih kompanija koje dolaze ovde da ostanu –  ističe Jorgić.

On napominje da je ipak porazno što više naši ljudi ulažu u kupovinu akcija stranih kompanija nego što stranci kupuju akcije na našoj berzi i da bi država morala da radi na tome da se oživi naša berza.

Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Danas.