ZA VOLANOM: Stefan Ranković, vozač kamiona u Americi – Posle Smedereva, Čikago je najlepši grad na svetu

Od jedne crte na telefonu, usred „paklenog“ Teksasa, do snežne Minesote i istovara u Coca-Coli, potreban je jedan dan vožnje. Na putu do odredišta prolazite kroz Kanzas i Mizuri, a u Kanzas Sitiju vas hvata oluja pa se, kako naš sagovornik kaže, „samo molite Bogu da stignete“. Za manje od 24 časa prelazite nekoliko vremenskih zona, a nagle klimatske promene peživljavate stečenim navikama. Ni vrućina, ni kiša, ni sneg, ne zaustavljaju vaša „Monster“ energetska pića, koja treba da stignu do Minesote. Svega nekoliko dana ranije, u vašoj prikolici su umesto njih stajale pene za brijanje, pivo, šećer i so.

Zvuči dinamično? I te kako! Ali, nije ni malo lako, otkriva nam 27-godišnji Smederevac Stefan Ranković, koji već sedam godina živi i radi u Americi. Po pristizanju na cilj uspeo je da odgovori na naš poziv, pa smo do istovara razgovarali o njegovom životu u Americi, vožnji kamiona i planovima za budućnost. Otkrio nam je i da je sneg u Minesoti normalna pojava tokom cele godine, osim u junu, julu i avgustu.

Razgovor koji smo zabeležili bio mu je jedna vrsta zagrevanja pred naredni “pickup” i put dug 950 milja (oko 1.500 kilometara).

PL: Kada si počeo da razmišljaš o odlasku u SAD?

– Oduvek mi je bila želja da dođem u SAD, kao i mnogim mladima u Srbiji. Prvo je počelo dok sam igrao košarku, jer sam želeo da je igram u Americi. Međutim, morao sam da odustanem zbog raznih povreda. Zatim mi se 2013. godine pružila šansa da odem u Ameriku na nekoliko meseci, pa sam je iskoristio. Počeo sam kao spasilac na bazenu, posle sam radio kao menadžer u restoranu i u međuvremenu sam poželeo da ostanem. Ono što me je privuklo, kao i sve naše ljude koji dođu u Ameriku, svakako je lepa zarada. Bez ikakvih škola može lepo da se zaradi.

PL: Kada si počeo da voziš kamion?

– Ja sam ono što bi u Americi nazvali „rookie vozačem” – to je vozač početnik. Položio sam prošle godine, početkom juna, kada sam i kupio svoj kamion. Vozim Freightliner Cascadia model, 2016. godište. Freightliner je američki proizvođač, kamion ima motor DD15 sa 475 konjskih snaga, a dizajn i mehanika motora su Mercedes-ovi.

Vozim „suvu prikolicu“, ovde se to zove „dry van“, što prosto rečeno znači da sve vozim. U SAD-u 80% vozača vozi „dry van“. Još ako imate svoj kamion, možete da izaberete i šta ćete da utovarite.

Imam i svoju kompaniju, za čije mi je otvaranje trebalo svega sat vremena i koštalo je samo 300 dolara. Masa ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama otvara svoje kompanije da bi na kraju godine, kada se plaćaju takse, ostvarila beneficije.

PL: Da li se isplati biti kamiondžija u Americi?

– I te kako. Ako ste kompanijski vozač, što znači da vam kompanija obezbedi kamion, prikolicu, plaća gorivo, dakle, vi samo sedite i vozite, plaćeni ste po pređenoj milji od 55 centi do jednog dolara. To znači da mesečno može da se zaradi između 8.000 i 10.000 dolara.

Polaganje za dozvolu traje oko mesec i po dana, a kada jednom položiš – položio si sve što je potrebno za dozvolu, koja traje pet godina. Troškovi škole su pre godinu dana bili oko 3.500 dolara. Pre mesec dana je stupio novi zakon, pa su povećali broj časova, što znači da malo više košta, oko 5.500 dolara. U svakom slučaju, mislim da je vrlo isplativo.

PL: Da li bi vozio po Evropi?

– Ne bih, zbog male zarade. Ovaj posao je izazovan, jer ste 24 sata sami i dešava se da ni sa kim ne progovorite ceo dan. Ja to poredim sa jednom vrstom “zatvora”. Ako sam u takvim uslovima i ako sam otišao daleko od kuće i porodice, želim da me dobro plate. Kada bih isto to imao u Evropi, a pri tom bio mnogo manje plaćen, ne bih mogao da izdržim.

PL: Osim bolje zarade i jednostavnijeg sistema osposobljavanja vozača, po čemu se profesija još razlikuje?

– Prvenstveno, ima nekoliko razlika koje sam primetio u pogledu samih kamiona. Američki kamioni su malo veći nego evropski. Međutim, mislim da se u Evropi prave jači kamioni, po pitanju konjske snage, kao i da imaju više mesta za gorivo u rezervoarima.

Što se tiče same profesije, u Americi je dobra stvar što nema carinskih procedura kada prelazite države i papirologija je vrlo jednostavna, sve se obavi na licu mesta. Kompanija mi preko dispečera šalje e-mail gde uzimam utovar, odlazim na adresu, pokažem svoj „pickup“ broj i u 90% slučajeva odmah mogu da utovarim. Kad istovarim dobijam papir, šaljem dispečeru, on šalje brokeru, koji me plaća. Normalno vreme čekanja je do 2 sata, a svaki naredni sat mi brokeri dodatno plaćaju, otprilike 30 dolara po času.

Kompanije u SAD-u imaju takozvani “Safety Score”, prema kom brokeri mogu da vide ozbiljnost i kvalitet poslovanja, i shodno tome izaberu bolju kompaniju. “Safety Score” zavisi od toga koliko vozači tura pokupe, da li kasne na utovar ili istovar itd. Definišu ga svi vozači kompanije, pa može da se desi da polovina kamiondžija radi odlično i podigne ukupan “Safety Score”, a druga radi osrednje, pa skor opadne. Zbog toga kompanije uvode razne vrste bonusa za vozače. Jedna od takvih je ukoliko uspešno prođete saobraćajnu inspekciju, odnosno, jedan od tri nivoa kontrole na putu.

Saobraćajna policija kontroliše na tri “nivoa”. Najlakši nivo kontrole je nivo 3, i to podrazumeva, na primer, pregled papirologije, papira za utovar/istovar, pregled lične kartu. Najteži nivo znači celokupan pregled. Mene su pre mesec dana zaustavili i išao sam na vagu. Uspešno sam prošao i od kompanije je stigao bonus od 200 dolara. Bonusi mogu da dostignu sumu i od 1.000 dolara.

Ipak, ono što se ne razlikuje mnogo od Evrope, to je da ako vas zaustavi saobraćajac koji nije mnogo raspoložen tog dana, on može da pronađe sitnicu i napiše šta mu je po volji.

PL: Kako je definisano vreme vožnje? Da li u SAD-u postoje tahografi?

– U SAD-u može da se vozi 70 sati nedeljno. Dnevne smene traju 14 sati u okviru čega je 11 sati vožnje. Posle 8 sati vožnje treba praviti pauzu od 30 minuta. Prema mom mišljenju, svakog dana je moguće voziti oko 10 sati.

Umesto tahografa se koristi Electronic Log Device (ELD). ELD je baziran na GPS-u, pa nema čekiranja, jer vas u svakom trenutku “prate”, a i imate informaciju koliko vam je ostalo vremena u smeni, pa kada prođe vreme pravite 10 sati pauze i posle toga vam se automatski dan obnavlja na novih 14 sati.

PL: Da li vidiš sebe za američkim volanom na duže staze?

– Zasada mi je plan drugačiji. Idem ka tome da se vratim u Srbiju kada ispunim ciljeve. Mislim da se u Americi radi, a da se u Srbiji živi. To znači da je tempo života ovde drugačiji, prebrzo se živi, stres je normalna pojava, u računima ste, plaćanjima i uvek nečega nema. A ja ne volim takav život. Zbog toga mi se čini da ću se za dve godine vratiti u Srbiju.

PL: Koji deo Amerike ti se najviše dopao?

– Posle mog Smedereva, Čikago je najlepši grad na svetu. A u njemu se vidi i uticaj našeg naroda i naše kulture. Čak je trebalo da jedno vreme stanujem baš preko puta čuvenog restorana “Skadarlija”… Čikago se nalazi na jezeru Mičigen, a i reka prolazi kroz grad, pa je baš lepo za šetnju. Međutim, jedna od manje “zgodnih” strana je zima, jer se temperature spuste i na -50, i bude katastrofalno vreme. Čak ljudi izlaze sa po dve jakne, ili ne gase kamione i kola, jer, ako ugase, posle neće moći da upale.

• PROČITAJTE i ostale priče koje smo objavili u rubrici ZA VOLANOM!

Imao sam priliku i da posetim Miami, South Beach, plaža ko plaža… Empire State Building je bio veoma zanimljiv, mada sam se ja popeo na vrh kada je bilo loše vreme, pa sam video samo minijaturna vozila.

„Za volanom“

U ovom serijalu čeka vas deset priča iz ličnog ugla profesionalnih vozača, a sa našim sagovornicima razgovaraćemo kako o njihovim radnim zadacima i svemu što ih prati, tako i o temama značajnim za profesiju – koje nove tehnologije im pomažu u radu, zbog čega je važno drugarstvo na drumu, kako vide budućnost svoje struke.

Rubriku „Za volanom“ portal PlutonLogistics realizuje u partnerstvu sa brendom VARTA.